Gledam danas neku britansku emisiju o vrtovima, danas su na redu vrtovi Francuske. Volim cveće i to gledanje mi osim vizuelne donosi i praktičnu korist, neke savete pokušavam da primenim u svom vrtu. U jednom trenutku voditelj kreće ka severu Francuske i počinje priču kako je to teritorija povezana sa velikim stradanjima, pogibijama i mučenjima Francuskog naroda, a onda ulazimo u park, čovek koji ga je osmislio priča kako svaki kutak, svako stablo ima svoju priču, vezanu za stradanja. U jednom se delu nalaze divni čempresi, različite visine, svaki čempres predstavlja jednu žrtvu. Potom nas vodi u deo sa ogromnim šimširima, svaki orezan kao džinovska glava čoveka. Ispod šimšira velika loptasta udubljenja u zemlji. Vidi se da na toj površini trava ne raste. Kaže da su to mesta gde je pala bomba itd.. itd... Priča savršeno uklopljena u temu, lako, šarmantno, kako to Francuzi umeju, sa porukom : " Pamtimo i poštujemo svoje žrtve. Nikad nećemo zaboraviti one koji su poginuli za otadžbinu " . I pomislim na nas. Kako nam nedostaje to poštovanje, taj mir kojim odajemo poštu svojima. Nasuprot tome, kod nas na društvenim mrežama, takmičenje ko će glasnije navijati , ko će im poželeti više sreće, ko će uverljivije reći - Zaboravili smo, samo nas prihvatite opet! Ali treba znati, zaborav je smrt jedne nacije. Treba nam kultura sećanja, jer gubitak identiteta, istorijskog pamćenja i svesti o sopstvenim korenima vode ka duhovnom i nacionalnom nestanku.
Нема коментара:
Постави коментар