OPROSTAJNO PISMO GABRIJELA GARSIJE MARKESA

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.




Stvari bih cenio , ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore, i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.
Kad bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu,ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, vec i dusu.
Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Ban Gogovim  snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u cast svitanja.

Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...
Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota...
Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kad ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu, vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi...
Nauciosam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi pur, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek.
Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kad me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem...


Markesovo oprostajno pismo prosledio je Milo Petrovic filozof, a ja ga preuzela i sacuvala iz dnevne stampe 2000 godine. Toplo  i puno ljubavi, koja se provlaci kroz sva Markesova dela i svaku njegovu rec!

MIRIS PROLECA

Ne postoje reci kojima bi se opisao miris proleca.   Beskrajne varijacije i kombinacije mirisa sire se vazduhom i cine prolece tako opojnim za nasa cula..Jednog trenutka osecamo slatkasti miris koji se siri vrtom od jorgovana, viola, ljubicica, djurdjevka, vec sledeceg trenutka laki prolecni povetarac donosi neku neprepoznatljivu mirisnu notu, koja nas zavodi cini slabim na svaki pogled i svaku vlat. Oblaci koji lete nebom, donose toplu prolecnu kisu i miris postaje opor , tezak, carolija mirisa kulminira i tako u nedogled bezbroj mirisnih kombinacija iz trena u tren.....

Samo u prolece priroda nam  nudi nesebicno tu  platu mirisa koji nas zavode....

Poslisajmo taj nezni, jedva cujni poziv prirode. Izadjimo u vrt, odmorimo se na klupi u parku, otvorimo prozor, krenimo u setnju.

Prolece je stiglo!

PRICA O MOM UJAKU

                 Nikada nisam upoznala svog ujaka.Kada sam rodjena on je vec bio neizlecivo bolestan i vezan za postelju. Kazu da ga je vest o mom rodjenju veoma obradovala i da je rekao da ce cim dodje prolece i on se malo oporavi, doci da me vidi.To se nikada nije desilo.Doslo je prolece i on je umro u svojoj dvadestsedmoj godini.Citavo moje detinjstvo natkrilila je tamna senka njegove smrti.Na mojim prvim fotografijama mama nosi duboku crninu, neutesna za svojim dragim bratom.Kao da je sada vidim, jasno se secan njene crnine , suza, prica o njihovim planovima, njegovoj plemenitosti i recima utehe koje je upucivao svojim najdrazima. Mama kaze da sam tada imala svega nekoliko meseci i da je nemoguce da to pamtim. Razuverila sam je navodeci detalje, osobe, citirala je.

Svako leto provodila sam kod bake na selu. Jedva sam cekala da autobus stigne i ja utrcim u bakin zagrljaj.Vijugavi put do kuce, stada ovaca, crvene muskatle na prozoru i onaj  lep i ujedno tuzni trenutak, moji roditelji odlaze i ja ostajem sama sa babom i dedom.Moja baka u vecitoj crnini, na zidu slika mog ujaka, veseo, vedar , sa svojim drustvom, a onda odjednom , na slikama pored, setan, otecen , sa krupnim plavim ocima.Tu je vec bio bolestan, rekla bi baka i ivicom marame brisala suze.Nisam znala sta da radim, stezala sam joj ruku i okretala ledja od tih slika.Taj tren je uvek bio mucan i kratak.Nizali su se divni dani puni mirisa bakine kuhinje, domaceg hleba, setnje po sumi, vode sa izvora. Dani su bili susta ljubav, harmonija i radost. Bili smo nekako stopljeni sa prirodom. Uvece su svici osvetljavali dvoriste, palili bismo fenjere i odlazili na spavanje. Budilo me je sunce.

Kada sam dovoljno odrasla, dobila sam svoju sobu. Bila je to odvojena sobica od ostalog dela kuce, imala sam svoje predsoblje, radnu sobu i sobu za spavanje.Poceo je pubertet, pa sam sve vise vremena provodila sama u sobi.Tu se nalazila omalena biblioteka tako da mi nikada nije bilo dosadno.Bila su tu i dva velika drvena sanduka. U jednom od njih nalazila se odeca mog ujaka. Jednom u toku leta , baka i ja bismo iznosili odecu napolje, prale kosulje i provetravale ostale stvari. Sa ogromnom ljubavlju i tugom , baka je svaku stvar uzimala u ruku i nezno dodirivala. videla je svog sina u njima.

Jednog leta je danima padala kisa, znala sam da se u drugom sanduku nalaze knjige mog ujaka sa fakulteta. Ekonomija koju je studirao nije mi bila zanimljiva , ali bilo je toliko dosadno da sam odlucila da ih malo prelistam.

Listajuci nezainteresovano knjige, naisla sam na nesto vrlo zanimljivo na dnu sanduka.Bile su to beleske mog ujaka, nesto poput dnevnika. Znao je da je neizlecivo bolestan i tu se nalazilo ono sto nikom nije mogao reci, posle svojih setnji, druzenja, izlazaka sa devojkama, posmatranja prirode.Ono sto me je najvise pogodilo jeste mir sa kojim posmatra svoju situaciju i svet oko sebe. Nema gorcine, nema pitanja - zasto bas ja? Samo seta i ljubav izbijaju iz svake njegove reci, iz svakog slova.
Uvek sam mislila da mama i tetke velicaju njegovu dobrotu, skromnost, brigu za druge.Tada sam shvatila da je to nemoguce opisati i da je ona bila daleko veca nego sto je nas sturi recnik moze izraziti.Citajuci njegove beleske , moje srce je postalo puno ljubavi.Krug se zatvorio.Gledajuci slike na zidu bakine sobe, znala sam da ne samo da njegove slike pripadaju tu, vec da su nesto poput andjela koji nas cuva.Kad bih stezala bakinu ruku od tuge, znala sam da je i njegova ruka u nasoj.Postao mi je blizak zauvek i otvorio je moje srce za neku drugu vrstu ljubavi, vecitu i bezvremenu. Pomogao mi da odrastem, da shvatim i prihvatim neizbezno.Postao je moj andjeo cuvar i odrzao obecanje da cemo se videti, i vise od toga da cemo se upoznati i zavoleti!