уторак, 3. мај 2016.

LEDENO DOBA ILI KAKO SE BORITI SA DEPRESIJOM

Sedim pred ogledalom i posmatram izraz na svom licu. Kapci nešto spušteni, svedoče o umoru, ramena po navici ispravljam, uvek sam se ponosila svojom figurom. Da li sam počela da posustajem ili je samo takav dan ? Bojim se da je ovo prvo u pitanju. Ono što tražim jesu tragovi depresije na svom licu i ne nalazim ih ( nadam se da sam objektivna). 

Ono što me je podstaklo na ovo razmišljanje, jeste činjenica da i pored najbolje volje ne mogu više da zanemarim sve više depresivnih likova oko sebe. Kao gusta magla koja prekriva sve oko sebe, depresija nas je nekako neosetno obuzela, oduzela sjaj očima mojih prijatelja, povila im ramena, posivila ten, nemar za sopstveni fizički izgled postao je svakodnevica, bunovnih likova bauljaju, nisam sigurna u ono što pričaju, nisam više sigutna da su to oni. Hodaju kao duhovi, samo tela bez duše, rekla bih , ali znam da nije tako. Tu je i duša skrivena negde duboko, toplo, pulsirajuće mesto, koje je ustuknulo pred našim nastojanjem da se pravimo hladni, da ne odgovaramo na udarce života kao da nismo osetili , kao da nismo tu....budi cool, svaka druga reklama nam pokazuje kako da doskočimo svojim ( zdravim) emocijama gneva, besa, tuge, praveći se da nas ne dotiču. Ne ide to tako. Život nije gluma. Cool vodi u depresiju.

Svako od nas je divno , toplo biće i mislim da od samog načina funkcionisanja naše planete možemo mnogo naučiti. Naša planeta živi zahvaljujući svom putovanju oko Sunca iz dana u dan. Uprkos ratovima, vremenskim nepogodama, nauci, našim znanjima ili neznanjima, sreći ili tuzi, Zemlja nastavlja svoj put oko Sunca jer nema izbora. Sunce je osvetljava, greje i čini plodnom. Svaki drugi put doveo bi do njenog hlađenja , mraka i nestanka života. Kada smo depresivni, zbunjeni ili zabrinuti , takvi smo jer ne gledamo više u pravcu svetla koje bi obasjalo našu brigu, problem ili tugu. Tada treba učiniti mali, ali nekada vrlo težak iskorak i okrenuti se od tame i hladnoće, ka svetlu i toploti koje će nas zagrejati i pokazati u pravom svetlu naš život.

Trebali bismo stalno biti svesni kako se osećamo i to je jedini put koji nas čini zaista živim.

Većina nas svoj život složi kao kockice, bolje ili gore, navikne se na taj , izvestan način svog života  i kao puž u svojoj kućici , štiti se od sebe i od drugih. Koji put se dogodi da nas neki događaj ili osoba povredi, izazove strah ili zbinjenost , mi nastavimo da živimo kao da se ništa nije desilo. Tako se lagano hladimo, odlazimo u mrak i svetlo i toplota nisu više deo našeg života. Pravimo se da se ništa nije desilo. Uvek treba biti svestan, reći ili ispoljiti, ali iznad svega biti SVESTAN svojih osećanja, zbunjenosti, straha i to je proces koji traje svakodnevno. Tako će svetlost obasjavati istinu  i mi ćemo biti njen deo.  To je način da naš duh  stalno sija. 

Cool epoha je dovela do otuđenja čoveka od sopstvenih osećanja i osećanja bližnjih. Budi cool znači pravi se da ti nije ništa. Tako ne samo da drugi neće znati šta osećaš, nego nećeš znati ni ti. Kažeš li da se osećaš loše zbog nečijeg postupka to povlači odgovornost druge osobe.  Manjak odgovornosti daje osećaj komocije. Ledeno doba dovelo je toga da nikako ne treba reći kako se zaista osećaš npr. u vezi - ljubavnoj, prijateljskoj, poslovnoj, jer će to uništiti vaše inače savršene odnose.  

To prosto ne funkcioniše. Čovek je biće emocija , empatije. Moramo otvoreno reći šta očekujemo, šta nam prija, inače, kako će neko znati naše potrebe. Oslobođena osećanja dovode iskrenost u naš život.  Ledena ( cool )epoha dovela je do paradoksa da iskren čovek često izgleda kao da je lud. 

Znajte ako iskrenost narušava vaš odnos , to znači da nije ni vredeo. Osobe koje se ponašaju hladno uvek završe slomljenog srca. Kada pokažemo svoju ranjivost to uvek transformiše naše odnose sa okolinom na bolje.

" Dobro sam" služi kao kišobran za sve emocije koje su unutra. Naše ponašanje treba da odražava biće koje ima očekivanja, želje, potrebe i osećanja, bilo koje vrste i našu spremnost da ih podelimo sa okolinom.

Kada ste pod stresom ne pravite se da je sve u redu.

Za početak, veče posle pet neradnih dana, za mene je vrlo stresno veče , zbog priprema za sutrašnji radni dan, ma zbog same pomisli na sutrašnji radni dan. Evo napisala sam to i priznala sebi i vama. Šta ću preduzeti?   U čumu je problem? Volim svoj posao , samo mi smeta ta mala sitnica da je praznik prošao, da ponovo idem u kolotečinu , koja ume da bude vrlo interesantna. Hajde malo svetlosti na tu moju mrzovolju. Uživaću u kupatilu večeras, dok stavljam masku, perem kosu, razmišljam o garderobi za sutra. Ujutru miris proleća, moje koleginice koje volim i želim da ih vidim. Zapravo ovo je divno veče i radujem se , oh tako se radujem sutrašnjem danu, novim planovima, svemu što me čeka ..... Osvetlila sam svoju mrzovolju i ona se pretvorila u pravu radost iščekivanja, radost života.....