субота, 01. фебруар 2014.

ZLATNA PRASINA

 

Svakodnevno prolazim pored stare ciglane od koje je ostao samo ogroman dimnjak, prljav od cadji, okrnjenog vrha, koji s puta podseca na kulu srednjevekovnog dvorca. Volim taj put i uzivam u plimi osecaja koja me preplave uvek iznova, sasvim spontano, kad god je na vidiku stari, osteceni dimnjak. Nepogresivo cela paleta mojih emocija, pracena slikama iz detinjstva nezno dotakne moje srce i iscezne ostavljajuci toplinu.




Citavog detinjstva provodila sam bezbrizne dane u setnji sa mojim tetkama do dedinih vinograda i vocnjaka. Znale smo citave dane da provodimo u vocnjaku, one su radile, a ja setala , igrala se, skakutala oko njih i spavala. Vocjak je imao malu kolibicu koja je sluzila da se sklonimo od kise  ili odmorimo u toku dugih , letnjih popodneva . Budila sam se cesto uz miris jagoda , tresanja, grozdja, korpi punih lesnika i oraha. Moje popodnevno budjenje poklapalo se cesto sa prolaskom voza, u vreme raspusta , vozovi su bili puni putnika, deca bi gledala kroz prozor i mahala  mi.   Dani su bili beskrajno dugi, suncani , topli, haljine cvetne, serpe tackaste .Nocu je duvao lahor, nebo je bilo prekriveno zvezdama koje su svetlucale. Secanja na te dane odisu neznoscu, toplinom, sigurnoscu, mirom i skladom.                                 
Negde u toku odrastanja, taj divni osecaj je iscezao.Svakodnevicu su preplavile razne ambicije, strasti, zelje. Potroscka civilizacija uzima svoj danak. Vise nijedno zadovoljstvo nije potpuno, predaha nema.Svakodnevne obaveze odnose u nepovrat sate , dane, mesece i godine.Zelim sve vise, bolje ... i onaj nepogresivi osecaj , kad oslusnem sebe, da nesto ozbiljno nije u redu. Prelazim preko njega lako , ali on se uporno vraca.  Moj unutrasnji alarm upozorava na upad uljeza. Stalna uzurbanost, nervoza, hronicni nedostatak vremena, umor i nezadovoljstvo, prozimaju svaki trenutak, bacaju senku na radosti i teraju mir daleko od mene.  Uprkos svemu, nekoliko trenutaka svakoga dana, uporno, celu me prozme taj blagi osecaj mira, sigurnosti, neznosti i sveopsteg sklada, tek da me podseti kako treba da bude, sta je zaista vazno i cemu treba stremiti. Postaje mi jasno da nista materijalno ne moze doneti srecu. Toliko kupovina velikih , malih i sada posle toliko vremena  od njih nije ostalo nIsta, nikakav trag, nikakve radosti ne mogu da se setim, a sigurno je bilo. Sve je ostalo zaboravljeno, prekriveno prasinom vremena.  Jedino sto pamtim to su trenuci koji dotaknu dusu i zauvek ostave taj zlatni trag. Sada znam da je taj trag , zapravo putokaz kojim bih trebala ici  da nadjem ponovo svoje bice, sebe skladnu i mirnu, punu radosti i topline. Sabirati te trenutke posveceno i uporno, znaci uneti neprolaznu lepotu u svoje bice, obasjati vecnim sjajem svoju dusu, razgrnuti maglu i videti beskrajnu lepotu. Dan za danom, vracam se pravoj sebi, iznova je gradim, osluskujem i sve cesce uzivam u trenutku.