петак, 13. фебруар 2015.

MRVICA RUSKE DUŠE

Pozvana sam sinoć na Rusko veče u bibioteci. Moja prijateljica je organizator i ja se trudim da je podržim bar svojim prisustvom, kad već sve ostalo organizuje sa svojom ustaljenom grupom. Volim da budem tu , pomni sam posmatrač, jer ona od mene očekuje zamerke, kritike i pohvale. Moram da kažem da su pohvale ono što najčešće dobija, ne zato što je štedim, već zato što je jednako predana onome  čega se prihvati, kao što ume da uhvati onaj pravi put sigurnog uspeha, koji obuhvata izbor teme, goste, prostor, samu komunikaciju svih prisutnih koja na kraju kulminira u onaj divni osećaj korisno i prijatno provedene večeri. Male ruske balerine, kao prelepi leptirići igrale su pred nama i izgledale tako nestvarno, bezazleno, kao anđeli. Ono što me je dovelo do toga da se osetim zaista neprijatno , bile su moje suze. Ni od kuda, zajedno sa muzikom pesme " Večenji zvon" krenule su lagano i u skladu sa ritmom, kao nezaustavljiva bujica tekle bez ikakve kontrole.     


VEČERNJE ZVONO

VEČERNJE ZVONO

KAKO MNOGO MISLI

DONOSI ONO.

 

I KAKO SE ZAUVEK 

JA SA NJIM PRAŠTAM

ČUO SAM ZVONO 

POSLEDNJI PUT

 

VEČERNJI ZVON

VEČERNJI ZVON

GDE SAM ROĐEN

GDE JE OČEV DOM

 

VEČERNJE ZVONO

VEČERNJE ZVONO

KAKO MNOGO MISLI

DONOSI ONO

 

Duboko, duboko u meni teče krv mog  predaka rusa Aleksandra Maksimoviča koji se davno doselio iz voljene Rusije u Vidrovan  kod Nikšića i tamo bio učitelj. Podstaknuta romansom iz domovine, ta krv je počela da juri mojim krvotokom, obuzela moje emocije, kao kamen teška tuga , pala na srce i uznela moju dušu kroz jecaje i reke suza, stapajući je sa vekovnom nostalgijom prognanih, usamljenih i nesrećnih duša.

Smirih se nekako . Bio je polumrak . Moji jecaji su bili tihi, niko nije obraćao pažnju i čitanje nekih odlomaka ruskih romanopisaca dalo mi je dovoljno vremena da se priberem.

Osetih mir. Duboko u sebi, bila sam zadovoljna što je moja tuga našla svoj put da izađe na površinu , da je osetim i pustim da ode. 

Govornik je završio veče rečenicom : " Kod Rusa je je sve veliko - i ljubav i patnja i bes.

Oh, da je to istina, osetila sam svakim delićem svoga bića te večeri, jer me ta kap ruskog umalo nije potopila.