субота, 06. септембар 2014.

PUTOVANJE

                                                    


Letovanje  u Pefkohoriju. Jutarnja kafa na terasi sa pogledom na more.Moj muz i ja opusteni , bliski, sa jedinom zeljom da sto lepse organizujemo dan pred sobom. Svaki trenutak i svaki dogadjaj savrseni kao celina, sami za sebe. duga plivanja u mirnom moru, setnje po obali, a vec sledeceg trenutka more pobesni i lezimo pri obali pustajuci talase da nas zapljuskuju i nose. Okolo zagor vedrih i opustenih ljudi. Razmisljam koliko vremena nisam cula taj zagor i nisam videla gomilu bezbriznih ljudi.Kada nam se to desilo ? Kada smo prestali da budemo vedri narod spreman na salu, druzenje, pomoc nepoznatima? Humor je nestao iz naseg naroda, nismo vise spremni da saslusamo ni prijatelja , a kamoli da pomognemo nepoznatima.Nasa vedra lica prekrile su brige, strahovi i nemiri. Umesto na koncertima i utakmicama, praznimo se u tucama , rusenjima, prebrojavamo povredjene .  To nismo mi!  Mi smo u Grckoj, na letovanju, bezbrizni, igramo se sa svojom i tudjom decom, pricamo i smejemo se sa gomilom nepoznatih ljudi , koji nam posle dve progovorene reci postaju i ostaju prijatelji. Pomazemo jedni drugima na putu , smejemo se.  To smo mi SRBI ! Kako se desilo da velikim platnom u nasim zivotima pocnu da vladaju neka svirepa lica, neke lazne patriote, prevranti i cudna neka bratija. Pamet se povukla u ilegalu, tesko probija tu snaznu skramu sacinjenu od nemorala svake vrste. A mi ? Mi obicni gradjani odemo u Grcku da bismo deset dana bili ono sto jesmo, vedri , spremni za salu, pomoc, druzenje, a onda svratimo u svoju zemlju da budemo ono sto nismo, umorni, nezainteresovani, apaticni !

Ovoga leta mi je sinulo da prosto nije tacno da smo se promenili i bila beskrajno, beskrajno srecna zbog toga.  Postojimo i mi normalni Srbi samo smo se povukli u ilegalu pred zlom koje nas je okruzilo. Onoga trenutka kada se taj davno nestali zagor vrati na nase ulice mi cemo ponovo biti zdrava nacija.

Tako sam ja ovog leta , osim sto sam se divno odmorila , dosla da saznanja da onog trenutka kad se moje putovanje zavrsi  i stignem kuci, krecem n drugi put, put unutar sebe. Da tamo nadjem i izvucem na svetlo dana radost, obicnu radost u srcu zato sto postojim i izbacim sve one brige i strahove koji su se talozili godinama i koncno odneli osmeh sa mog lica. 

петак, 18. април 2014.

OPROSTAJNO PISMO GABRIJELA GARSIJE MARKESA




Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.




Stvari bih cenio , ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore, i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.
Kad bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu,ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, vec i dusu.
Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Ban Gogovim  snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u cast svitanja.

Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...
Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota...
Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kad ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu, vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi...
Nauciosam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi pur, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek.
Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kad me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem...


Markesovo oprostajno pismo prosledio je Milo Petrovic filozof, a ja ga preuzela i sacuvala iz dnevne stampe 2000 godine. Toplo  i puno ljubavi, koja se provlaci kroz sva Markesova dela i svaku njegovu rec!


петак, 11. април 2014.

MIRIS PROLECA

Ne postoje reci kojima bi se opisao miris proleca.   Beskrajne varijacije i kombinacije mirisa sire se vazduhom i cine prolece tako opojnim za nasa cula..Jednog trenutka osecamo slatkasti miris koji se siri vrtom od jorgovana, viola, ljubicica, djurdjevka, vec sledeceg trenutka laki prolecni povetarac donosi neku neprepoznatljivu mirisnu notu, koja nas zavodi cini slabim na svaki pogled i svaku vlat. Oblaci koji lete nebom, donose toplu prolecnu kisu i miris postaje opor , tezak, carolija mirisa kulminira i tako u nedogled bezbroj mirisnih kombinacija iz trena u tren.....








Samo u prolece priroda nam  nudi nesebicno tu  platu mirisa koji nas zavode....




Poslisajmo taj nezni, jedva cujni poziv prirode. Izadjimo u vrt, odmorimo se na klupi u parku, otvorimo prozor, krenimo u setnju.

















































Prolece je stiglo!

четвртак, 10. април 2014.

PRICA O MOM UJAKU

                 Nikada nisam upoznala svog ujaka.Kada sam rodjena on je vec bio neizlecivo bolestan i vezan za postelju. Kazu da ga je vest o mom rodjenju veoma obradovala i da je rekao da ce cim dodje prolece i on se malo oporavi, doci da me vidi.To se nikada nije desilo.Doslo je prolece i on je umro u svojoj dvadestsedmoj godini.Citavo moje detinjstvo natkrilila je tamna senka njegove smrti.Na mojim prvim fotografijama mama nosi duboku crninu, neutesna za svojim dragim bratom.Kao da je sada vidim, jasno se secan njene crnine , suza, prica o njihovim planovima, njegovoj plemenitosti i recima utehe koje je upucivao svojim najdrazima. Mama kaze da sam tada imala svega nekoliko meseci i da je nemoguce da to pamtim. Razuverila sam je navodeci detalje, osobe, citirala je.
Svako leto provodila sam kod bake na selu. Jedva sam cekala da autobus stigne i ja utrcim u bakin zagrljaj.Vijugavi put do kuce, stada ovaca, crvene muskatle na prozoru i onaj  lep i ujedno tuzni trenutak, moji roditelji odlaze i ja ostajem sama sa babom i dedom.Moja baka u vecitoj crnini, na zidu slika mog ujaka, veseo, vedar , sa svojim drustvom, a onda odjednom , na slikama pored, setan, otecen , sa krupnim plavim ocima.Tu je vec bio bolestan, rekla bi baka i ivicom marame brisala suze.Nisam znala sta da radim, stezala sam joj ruku i okretala ledja od tih slika.Taj tren je uvek bio mucan i kratak.Nizali su se divni dani puni mirisa bakine kuhinje, domaceg hleba, setnje po sumi, vode sa izvora. Dani su bili susta ljubav, harmonija i radost. Bili smo nekako stopljeni sa prirodom. Uvece su svici osvetljavali dvoriste, palili bismo fenjere i odlazili na spavanje. Budilo me je sunce.
Kada sam dovoljno odrasla, dobila sam svoju sobu. Bila je to odvojena sobica od ostalog dela kuce, imala sam svoje predsoblje, radnu sobu i sobu za spavanje.Poceo je pubertet, pa sam sve vise vremena provodila sama u sobi.Tu se nalazila omalena biblioteka tako da mi nikada nije bilo dosadno.Bila su tu i dva velika drvena sanduka. U jednom od njih nalazila se odeca mog ujaka. Jednom u toku leta , baka i ja bismo iznosili odecu napolje, prale kosulje i provetravale ostale stvari. Sa ogromnom ljubavlju i tugom , baka je svaku stvar uzimala u ruku i nezno dodirivala. videla je svog sina u njima.
Jednog leta je danima padala kisa, znala sam da se u drugom sanduku nalaze knjige mog ujaka sa fakulteta. Ekonomija koju je studirao nije mi bila zanimljiva , ali bilo je toliko dosadno da sam odlucila da ih malo prelistam.
Listajuci nezainteresovano knjige, naisla sam na nesto vrlo zanimljivo na dnu sanduka.Bile su to beleske mog ujaka, nesto poput dnevnika. Znao je da je neizlecivo bolestan i tu se nalazilo ono sto nikom nije mogao reci, posle svojih setnji, druzenja, izlazaka sa devojkama, posmatranja prirode.Ono sto me je najvise pogodilo jeste mir sa kojim posmatra svoju situaciju i svet oko sebe. Nema gorcine, nema pitanja - zasto bas ja? Samo seta i ljubav izbijaju iz svake njegove reci, iz svakog slova.
Uvek sam mislila da mama i tetke velicaju njegovu dobrotu, skromnost, brigu za druge.Tada sam shvatila da je to nemoguce opisati i da je ona bila daleko veca nego sto je nas sturi recnik moze izraziti.Citajuci njegove beleske , moje srce je postalo puno ljubavi.Krug se zatvorio.Gledajuci slike na zidu bakine sobe, znala sam da ne samo da njegove slike pripadaju tu, vec da su nesto poput andjela koji nas cuva.Kad bih stezala bakinu ruku od tuge, znala sam da je i njegova ruka u nasoj.Postao mi je blizak zauvek i otvorio je moje srce za neku drugu vrstu ljubavi, vecitu i bezvremenu. Pomogao mi da odrastem, da shvatim i prihvatim neizbezno.Postao je moj andjeo cuvar i odrzao obecanje da cemo se videti, i vise od toga da cemo se upoznati i zavoleti!









субота, 01. фебруар 2014.

ZLATNA PRASINA

 

Svakodnevno prolazim pored stare ciglane od koje je ostao samo ogroman dimnjak, prljav od cadji, okrnjenog vrha, koji s puta podseca na kulu srednjevekovnog dvorca. Volim taj put i uzivam u plimi osecaja koja me preplave uvek iznova, sasvim spontano, kad god je na vidiku stari, osteceni dimnjak. Nepogresivo cela paleta mojih emocija, pracena slikama iz detinjstva nezno dotakne moje srce i iscezne ostavljajuci toplinu.




Citavog detinjstva provodila sam bezbrizne dane u setnji sa mojim tetkama do dedinih vinograda i vocnjaka. Znale smo citave dane da provodimo u vocnjaku, one su radile, a ja setala , igrala se, skakutala oko njih i spavala. Vocjak je imao malu kolibicu koja je sluzila da se sklonimo od kise  ili odmorimo u toku dugih , letnjih popodneva . Budila sam se cesto uz miris jagoda , tresanja, grozdja, korpi punih lesnika i oraha. Moje popodnevno budjenje poklapalo se cesto sa prolaskom voza, u vreme raspusta , vozovi su bili puni putnika, deca bi gledala kroz prozor i mahala  mi.   Dani su bili beskrajno dugi, suncani , topli, haljine cvetne, serpe tackaste .Nocu je duvao lahor, nebo je bilo prekriveno zvezdama koje su svetlucale. Secanja na te dane odisu neznoscu, toplinom, sigurnoscu, mirom i skladom.                                 
Negde u toku odrastanja, taj divni osecaj je iscezao.Svakodnevicu su preplavile razne ambicije, strasti, zelje. Potroscka civilizacija uzima svoj danak. Vise nijedno zadovoljstvo nije potpuno, predaha nema.Svakodnevne obaveze odnose u nepovrat sate , dane, mesece i godine.Zelim sve vise, bolje ... i onaj nepogresivi osecaj , kad oslusnem sebe, da nesto ozbiljno nije u redu. Prelazim preko njega lako , ali on se uporno vraca.  Moj unutrasnji alarm upozorava na upad uljeza. Stalna uzurbanost, nervoza, hronicni nedostatak vremena, umor i nezadovoljstvo, prozimaju svaki trenutak, bacaju senku na radosti i teraju mir daleko od mene.  Uprkos svemu, nekoliko trenutaka svakoga dana, uporno, celu me prozme taj blagi osecaj mira, sigurnosti, neznosti i sveopsteg sklada, tek da me podseti kako treba da bude, sta je zaista vazno i cemu treba stremiti. Postaje mi jasno da nista materijalno ne moze doneti srecu. Toliko kupovina velikih , malih i sada posle toliko vremena  od njih nije ostalo nIsta, nikakav trag, nikakve radosti ne mogu da se setim, a sigurno je bilo. Sve je ostalo zaboravljeno, prekriveno prasinom vremena.  Jedino sto pamtim to su trenuci koji dotaknu dusu i zauvek ostave taj zlatni trag. Sada znam da je taj trag , zapravo putokaz kojim bih trebala ici  da nadjem ponovo svoje bice, sebe skladnu i mirnu, punu radosti i topline. Sabirati te trenutke posveceno i uporno, znaci uneti neprolaznu lepotu u svoje bice, obasjati vecnim sjajem svoju dusu, razgrnuti maglu i videti beskrajnu lepotu. Dan za danom, vracam se pravoj sebi, iznova je gradim, osluskujem i sve cesce uzivam u trenutku.

                               

субота, 18. јануар 2014.

                                      


    



                                                      KRIVICA

 

 

Jucerasnji dogadjaj na poslu naveo me je na razmisljajnje koliko cesto bivamo nepravedno optuzeni i kako lako upadamo u zamku osecaja krivice, pravdanja i postajemo zrtve raznih manipulanata koji su svuda oko nas.


Moj kolega je zeleo da bude slobodan 20. januara na dan svoje slave.Obavestio je sefa unapred, radi organizacije posla, sef je naravno organizovao posao onako kao se moglo , da se isti posao odradi sa manjkom ljudi, unapred obavestio sve zaposlene kako ne bi bilo nesporazuma i onda je krenula bujica neodobravanja od strane kolege koje je bio obavesten medju prvima  -`` Na sta to lici, kako moze,kao da mu je bilo tesko da radi tog dana, pa da izadje malo ranije, kao da mi ostali ne idemo u goste i celog dana u istom stilu i istim tempom. Kolega koji ima slavu je bio zatecen ovakvim reagovanjem i potpuno naivno poceo da se pravda za nesto, sto mu ocigledno pripada, kao, ne bih ja ni uzeo slobodan dan da majka moze sama, ipak ne bih mogao da sve spremim dan ranije, dolazi mi svestenik, moram da budem kod kuce, za moju cerku je to dozivljaj i tako dalje i tako dalje...Pravdao  se i vidno mu je bilo neprijatno ali ``osteceni`` je sve vise bio uvredjen i nije posustajao. Ostali cute, tipa necemo da se mesamo.

Sve me je pogodilo jos vise jer kolega koji ima slavu jeste jedan izuzetno uvidjavan covek, pun razumevanja za sve, spreman da pomogne , menja ostale kad im je potrebno. U slobodno vreme pomaze u crkvi, peva u crkvenom horu, redovno ide na liturgije svi znamo koliko je slava za njega duhovni praznik . 

Manipulantu to ne znaci nista, on je ostecen ( u svojoj glavi) i uporno rovari .





Razmisljam koliko sam puta sama bila izlozena ovakvim drskim optuzbama i vidim kako je lako skliznuti u krivicu i tu lezi pobeda manipulanata. Zagorcao ti je uzivanje, naveo da se osecas lose. Imamo dve mogucnosti 1. pravdati se 2.cutati i povuci se u sebe. Oba puta manipulant je pobedio.

Moram priznati da sam sa mukom, posle mnogo patnji naucila i trecu reakciju- odlucno, neposredno i odmah kad manipulant krene sa tiradom, izlozim kako stvari stoje i direktno idem na razoblicavanje njegovog ponasanja, nazivajuci ih pravim imenom- u ovom slucaju to su manipulacija, nekolegijalnost, nekorektnost, drskost i tako dalje.

Jeeeee, pokazalo se da je ovo pravi nacin da se odbranim od tudjih napada i sopstvenog osecaja krivice.Posto nisam neko ko ume da izadje na kraj ni sa svojim emocija , a kamoli sa tudjim , za mene je ovo bio veliki korak napred.


 




 

четвртак, 16. јануар 2014.

                                                    SREDA POPODNE




Dani praznika ,topline, porodice, lagano teku.Kucom se sire mirisi cimeta, vanile...Kuhinja puna bozicnih djakonija, sobe pune novogodisnjih poklona i ukrasa...Daljina sa koje sve to posmatram vrlo je neobicna, kao da se sve to ne dogadja meni i u mojoj kuci. Sve je cudno, poput sna. Imam potrebu da se trgnem, otvorim oci sirom, unesem emocije, jace uocim boje, saberem misli u , bas ovaj ,trenutak.Tu sam,  a kao da mi je sve nekako iskliznulo, nista ne dozivljavam, samo posmatram nezainteresovano i sa daljine. Zelim da uhvatim trenutak, emociju, koja uz kompletnu sliku, svakako ide, ali ne uspevam.Nije san, a da bi postali stvarnost treba da zakoracim u taj lik, koji bi trebalo da sam ja, da udjem, ucestvujem, osetim. Treblo bi da mi neko kaze kako? Kako drugi ucestvuju u svojim zivotima? Kao da je neka cudna opna izmedju mene i mojih misli, mojih cula, opna koju ne umem da uklonim. Ne mogu da doprem do sebe, nema me, bludim, a kao tu sam, ucestvujem u svemu, vrlo aktivno, cini se i niko ne primecujeda me nema .Ne znam  ni gde sam niti kada cu se vratiti. Dani praznika, topline porodice , lagano teku...

 


уторак, 14. јануар 2014.

PRAZNICI

                                       

     

Dodju tako dani kada se sve smiri, stisa. Misli mi tada postanu ostrije, emocije dublje, nebo svetlije, ljudi topliji i tih dana jasno vidim ono sto inace samo povremeno slutim, naslucujem ono o cemu inace i ne sanjam i moja stvarnost dobija daleko zivopisniju dimenziju. Tih dana sav moj prethodni zivot izgleda kao kontura buduceg remek dela na kome je sve jasno do najfinijih i najprefinjenijih detalja. Sve se kockice savrseno slazu, svaki dogadjaj ima svoj uzrok i svoju posledicu koja je jasna kao dan i ne samo jasna , nego i nekako prirodna. Volim te dane, sta vise, cini mi se kao da samo tada i zivim, a sve ostalo je samo san. Cesto pred Novu godinu, tamo oko Sv. Nikole , preplavi me odnekud taj mir i lepota. Priroda mi postane nestvarno lepa, jezera bozanstvena, ledena ogledala. Ljudi koje srecem pocinju da otvaraju svoju dusu preda mnom, nasi razgovori su duboki, poverljivi, topli, trenuci koji spajaju  ljude za ceo zivot.Moj dom i porodica postaju tako mili , dragulji koji  kao sunce osvetljavaju i greju svaki kutak moje duse.

Ova carobni dogadjaji bivaju kao rukom odneseni negde krajem januara. Zavesa pada, vrteska svakodnevice se ponovo okrece i sve se odvija tako da taj prelaz nikada ne primetim. Samo ponekad , kada me podstakne neki izuzetan razgovor, susret ili dogadjaj, taj osecaj ljubavi i mira, duboko u meni, vrati mi te divne trenutke i znam da je potrebno samo da na trenutak budem svoja, da se priberem, stanem, zaustavim vrtesku, provirim kroz tu zavesu i sve je opet tu.

Znam da cu jednom, kad budem imala vremena, stati i zauvek  zadrzati taj mir u sebi i oko sebe!


четвртак, 02. јануар 2014.

VASINA TORTA

                                                                                           04.01.2014

                       KLASICI U POSLASTICARSTVU

                                        VASINA TORTA

Nikada nisam volela da pisem , a pogotovo da pricam , o stvarima koje jako prizeljkujem da se dogode. Stavise , koje bi nekim normalnim sledom dogadjaja bile potpuno izvesne. Intuitivno dobijem neki strah da ce sam moj razgovor na tu temu uticati da nesto krene naopako.                 

 Posto ocekujem izuzetne i nesvakidasnje dogadjaje u 2014 , nesmem ni rec progovoriti na tu temu, ali sam u skladu sa svojim ocekivanjima, umesto raznovrsnih sitnih poslastica , svoje ukucane pocastila Vasinom tortom.
Moram priznati da sam potpuno ciljano u svoj izbor unela malo simbolike. Moj suprug i ja smo prethodne godine proslavili 30 godina braka ,a svoju prvu Novu godinu u braku docekali smo u z Vasinu tortu, koja je bila divna. Kore su doduse malo izgorele , belanca odgore curela, a mi smo srecni posluzivali svoje goste, ubedjeni da bolja torta , prosto ne postoji.
Sa isto toliko radosti, entuzijazma i ljubavi , po istom receptu, napravljena je ova Vasina torta . Zapravo ne bas isto, svaka godina dodavala je jos radosti, mnogo ljubavi, nova interesovanja, bogata iskustva. Upravo koliko sam za sve to bogatija, toliko se ova torta razlikuje od one pre 30 godina. 

Ista, a toliko drugacija!



                                                                Vasina torta

5 jaja
5 kasika secera
6 kasika samlevenih oraha
5 kasika brasna

2 x

fil -  1. 250 grama oraha popariti mlekom.
       2.4 zumanca umutiti sa 250  gr. secera u prahu.
       3.4-5 rebra cokolade umutiti sa pola putera.

Sve pomesati i filovati kore.


Odgore 2 slaga.