Letnje temperature i toplota , sunce koje prži do besvesti, dani koji se vuku lenjo i moja potreba da se sakrijem negde u debeloj hladovini, čitam, pišem, razmišljam, maštam i sve u svemu , ne radim ništa što bi zahtevalo ma kakvu fizičku aktivnost, osim ako to nije odlazak do tuša ili jezera, stvaraju averziju prema ma kakvom uključivanju šporeta, kao grejnog tela. Izbegavam kuvanje, punim frižider i propagiram ideju kako je najzdravije jesti sveže voće i povrće, jer je to najbolji način da se iskoriste svi vitamini.
Jedemo salate, pijemo voćne sokove i čekamo prvo zahlađenje , pa da uključimo šporet i promenimo životnu filozofiju. Ipak ovoga leta vrućine su trajale danima , pa je čak i meni sva ta ZDRAVA ishrana dosadila i dobila sam neodoljivu potrebu za mirisnom, mekom i toplom hranom ...
Nekako u to vreme , kao poručen , stigao je do mene recept sa bloga http://jekinkapric.blogspot.com/ Brza rol pita od lisnatog testa. Prošetala sam oko jezera ( bilo je rano jutro ) nadisala se jutarnje svežine, upila svetlucanje talasa na jutarnjem suncu i sa zadovoljstvom u roku od petnaestak minuta napravila ovu božanstvenu pitu.
Potrebno je :
1. jedno pakovanje lisnatog testa
2. 300 gr. kulena
3. 200gr. kačkavalja
4. jedno žumance razblaženo sa malo mleka
Priprema:
Svaku kocku lisnatog testa ( ima ih dve, to naravno znate ) razviti oklagijom i iseći dužinski na tri trake . Na sredinu svake staviti kulen i rendani kačkavalj. Uviti traku u rolat i staviti u sredinu tepsije, okolo sledeću i ređati tako dok ne urolate svih šest traka. To je taman količina za jednu tepsiju standarne veličine, koju svaka srpska kuća ima. Testo premazati žumancetom koje ste izmutili sa malo mleka i malo soli. Tepsiju staviti u prethodno zagrejanu rernu na 200 stepeni i peći dok ne porumeni. Potom malo ohladiti i seći. Baš i nisam bila dovoljno strpljiva da je prohladim , pa zato ovo parče ima malo čudan oblik, ali neka vas to ne buni, zato ima božanstven ukus. Kulen, lisnato testo, kačkavalj koji se otopio, pita miriše divno i preukusna je.
Izvinjavam se zato što dugo nisam bila na svom blogu. Imam mnogo izgovora, ali svi su prilično izlizani. Trudim se da posećujem svoje omiljene blogove, nađem nove i razmišljam o lepim pričama, dobrim knjigama i životnim događajima o kojima su pisali ljudi meni dragi.
Imala sam divan period u svom životu. Nizali su se prelepi događaji i divni dani. Bavila sam se zanimljivim stvarima, radila, uživala, čitala, lenstvovala... sve po malo. Najvažnije od svega, dobila sam UNUKA Filipa. Sreće je bilo toliko da se prelivala van oboda mog srca, tela, duha i bojila moje dane u sve boje duge.
Leto lagano prolazi i osećam obavezu da vam napišem nešto o svom letovanju u Bugarskoj. Prevazišlo je sva moja očekivanja. Bugarsku smo odabrali vođeni željom da odemo negde gde nikada nismo bili i gde će nam sve biti novo. Izbor je pao na Sunčev Breg, odabrali smo hotel " Sun " i avantura je počela. Hotel je zaista prelep, dvorište, terase, sve prepuno zelenila. Soba bela, mediteranska, sa prelepim nameštajem . Nikada do sada nismo imali udobniji hotelski krevet. Hotel se nalazi nadomak mora, za nekoliko minuta bili bismo na plaži koja je bila prekrivena najsitnijim peskom koji možete zamisliti. Voda je topla, zelena, prozirna , talasi vas nose i ulaskom u more gubite osećaj za vreme i godine. Bukvalno satima traje kupanje i igra sa talasima. Izlazili bismo iz vode tek kad iznemognemo od umora i svaki put, iznova iznenadio bi nas divan topao vazduh na obali, bez žege, bez vreline, stvoren za duge šetnje po pesku. Plaža je inače kilometarska i praktično je nemoguće obići je pešice.
Jutarnja kafa i doručak na terasi uz tihe šumove koje bi pravilo osoblje hotela, zaklonjeni divnim ukrasnim žbunjem, koje bi nas odvajalo od ostatka sveta i činilo nezaboravan jutarnji ugođaj.
Nakon doručka, kratkih prepodnevnih šetnjih, dugih popodnevnih kupanja nezaobilazne sijeste, večernje šetnje bile su za pamćenje. Išli bismo ponekad do centra Sunčevog Brega , pešice. Centar je od hotela bio udaljen pet kilometara i to su zaista bile divne šetnje. Po povratku vozili bismo se autobusom, koji je išao svakih 12 minuta. Drugih večeri šetali bismo do Nesebara, koji je bio udaljen svega 2.5 kilometara, koje smo prelazili sa lakoćom. Stari Nesebar je zapravo grad Tvrđava. Istorijski veoma bogat, pun tragova koje su ostavili svi koji su u njemu živeli, stari Grci, Rimljani, Turci...Njihove tragove pratite u luci, na brojnim trgovima, na kaldrmi kojom su popoločane ulice Nesebara. Večere u restoranima sa pogledom na more. Slučajno bio je pun mesec i njegov srebrni odsjaj iznad kao somot crnog i mirnog mora , vodio nas je put svih onih vojski koje su stolećima unazad prolazile ovim putem , gledale ovaj isti mesec i ovo isto more. Vekovi, stara era, nova era, savremena civilizacija, sve kao jedan tren , izmešano i blisko, beznačajno i veličanstveno . Po prvi put, duboko u sebi, osetila sam vreme kao beskraj, kao samo jedan tren koji traje večno, i vreme kao ogromnu, megalomansku dimenziju koja guta sve pred sobom.Bila sam i Grkinja i Rimljanka i žena koja avgusta 2019. godine , gleda pun mesec iznad Nesebara.
Volim kada me gradovi koje obilazim osvoje i ponesu , međutim , to se ne događa često. Nesebar je svojom jedinstvenošću i misterijom , ostao grad koji je ostavio duboki trag u mojim uspomenama.
Konačno sam savladala pečenje kore od belanaca, puslice, pa evo ne mogu da odolim , a da se ne pohvalin svojim umećem. Dugo je to za mene bilo špansko selo... prosto mi nije išlo od ruke, pa to ti je ! Pošto upornost jeste moja vrlina , ili mana, kako se kad uzme, posle bezbroj pokušaja manje ili više neuspešnih, konačno sam uspela i mogu sa lakoćom, kad god mi se prohte, da napravim koru od belanaca.
Pavlovu sam ovog proleća isprobavala u raznim varijantama i mogu vam reći da je ovo varijanta koja se meni najviše dopada.
Kora :
izmiksirati 4 belanca sa 12 kašika šećera, neka to bude čvrst sneg. Dodati malo limunovog soka, sipati u pleh obložen pek papirom. Rernu prethodno zagrejati na 200 stepeni, staviti pleh unutra i temperaturu smanjiti na 100. sušiti oko tri sata, a onda rernu isključiti i ostaviti koru da se unutra hladi.
Poslastičarski krem:
Za to vreme skuvati poslastičarski krem. Moj krem je klasika po receptu https://www.24kitchen.rs/chefs/rudolf-van-vin i ide vrlo jednostavno :
1/2 l mleka staviti da provri
umutiti 4 žumanca
vanil šečer
150 gr šečera
50 gr gustina
i sve to skuvati u vrelom mleku, mutiti dok postane gusti krem. Krem ohladiti i umutiti jedan maslac kravica unutra.
Potom iseči jagode na listiće. Moje su danas bile baš krupne .
Umutiti slatku pavlaku 200 gr. sa krem fiksom.
Filovati tortu sledećim redosledom. Na tacnu postaviti veliku pusla koru, potom sipati poslastičarski krem, ja to radim neravno , pravim brdašca, negde bude više fila, negde manje, čisto da razbijem monotoniju. Preko krema poređati seckane jagode, odgore umućenu slatku pavlaku.
Prhka kora, vazdušast krem, mirisne jagode.... sve to obećava božanstvenu tortu. Moja se zadržala jedva pola sata u frižideru cela. Nije pomoglo moje ubeđivanje da će biti lepša sutra, da mora da prenoći... sladokusci u mojoj kući bili su uporniji i torta polako nestaje. Nadam se da će trajati bar do sutrašnjeg ( nedeljnog ) ručka.
Kiša koja danima pada, donela je svakodnevno uživanje u čitanju, gledanju filmova, a nakon toga polusneno razmišljanjanje o onome što sam pročitala. Volim ovakve dane, regenerišu me , ožive, donesu neki sasvim poseban pogled na svakodnevicu, posle koje stvari dobijaju potpuno novu dimenziju.
Pre nekoliko dana, predveče, dok je kiša ritmično dobovala po prozoru, a ja uživala opušteno na svom krevetu, okružena knjigama, sveskama, olovkama, telefonom, daljinskim upravljačem.... iznenada, moju potpunu pažnju , zaokupi film REBEKA , u režiji velikog majstora Alfreda Hičkoka.
Čitala sam " Rebeku " još u gimnaziji, nakon toga gledala film u Hičkokovoj režiji. Bio je to jedan od retkih filmova koji je ostavio na mene jači utisak od knjige. Nova verzija, od pre nekoliko godina bila je , za mene, promašaj.
"Sinoć sam sanjala da sam ponovo bila u Menderleju..."
Priča je zaista fascinantna i mogu da shvatim oduševljenje velikog Hičkoka , kome se dopala toliko da je odlučio da je prenese na veliko platno.
Ljubavna priča i misterija dolaze do izražaja zahvaljujući zamku Menderliju , koji je divno opisan. Strah jedne skromne devojke pred tim veličanstvenim zdanjem, njen osećaj da ne pripada tamo, prelep nameštaj, duh bivše vlasnice, koji vlada zamkom zahvaljujući nastojnici koja je opsednuta bivšom gospođom Vinter.
Dafni di Morije je savršeno preuzela taj gotski period engleske književnosti, koji je idealizovan kroz arhitekturu, mračne tajne, aveti prošlost, iskričavi plamen sveće, koji poručuje da tajnu tek treba otkriti...
Rebeka je mrtva, ali sveprisutna u ogromnom zamku u kom se radnja odvija.Rebeka je lik koji vas potpuno opčini, nijednom se ne pojavljuje u filmu, a stvarnija je od svih filmskih likova zajedno. Rečenica " Oboje smo dvostruke ličnosti, svi imamo svoju mračnu stranu koja će nadvladati onu drugu " zlokobno se nadvija kao lajtmotiv ovog filma. Bolno progonjena svešću da nije dorasla prelepoj, neodoljivoj i savršenoj supruzi i gospodarici zamka, druga gospođa de Vinter vidi sebe kao uljeza u spostvenom domu. Njen život postaje pakao.
Trenutak kad Menderlej nestaje u plamenu i vama se srce slama , jer je jasno da Menderlej plaća cenu svoje lepote , jer mu vlasnici nisu dorasli, isto kao što Rebeka plaća cenu svoje slobode ...
Druga gospođe de Vinter predstavlja ambivalenciju svakoga od nas. Zgražavanje nad ličnošču preljubnice ( Rebeke) što se od svake dame od ugleda i očekuje, ali ispod površine tinja njena želja da bude Rebeka, da je oponaša. Kulminacija tihe , potisnute čežnje, dolazi joj u snu, kada umesto svog lika u ogledalu vidi Rebekino lice, jer koliko god njena svest to ne želi da vidi, nova gospođa de Vinter zna da Rebeka nije samo njena suparnica već i dvojnica. Njihova sudbina nije previše razlićita. Obe su dovedene u Menderlej da budu potčinjene volji svog supruga i čuvaju ugled njegove moćne porodice. Razlika je međutim u njihovoj naravi, naratorka bira pokornost i divljenje svom mužu, a Rebekina snažana ličnost polazi putem buntovništva i otpora vladajućim društvenim normama. Rebeka je kažnjena smrću i mada je ovo roman o njenoj smrti, Rebeka , paradoksalno nastavlja da živi , i to živi višestruke živote, kroz opsesiju svoje naslednice, kao lik u ogledalu lišen svake moći, bleda senka.
Cela poenta jeste priča o smrti dve žene. Rebeke koja umire zbog pobune protiv tradicionalnih vrednosti i naratorke, čiji se identitet gasi zbog pristajanja na njih.
"Prošle sam noći sanjala da sam bila u Menderleju, opet...nabasala sam na njega, put je bio skriven...."
" A pepeo je leteo prema nama sa slanim vetrom sa mora..."
Za mene je ovo film o opsesiji , ali pre svega film o žrtvi koju žene vekovima unazad podnose ukoliko se ne povinuju tradiciji, običajima. Žene i danas umiru zbog svog neukrotivog duha, ili umiru, mnogo češće, jer su izgubile sebe u prilagođavanju društvenim normama....
Doček Nove Godine neizbežno donosi osećaj zasluženog opuštanja, a ako postoji nešto u čemu se stapa taj divni osećaj slavlja, nade u sve dobro što očekujemo da će nam Nova Godina doneti, to je svakako šampanjac! Nebitno je da li Novu Godinu čekamo u porodici, sa prijateljima ili na neki treći način, to je svakako vreme kad treba otvoriti šampanjac.
Šampanjac unosi glamur u te čarobne trenutke!
Razmislite o tome da malo tog glamura dozvolite sebi ponekad nakon napornog dana. ... šampanjac u kadi punoj tople kupke.... šampanjac da nazdravimo sebi ili svojim najbližima neki mali uspeh, neku nadu... da prizovemo sreću u svoj život... da olakšamo neki teški trenutak... šampanjac kao uteha...
Vinton Čerčil je svoju ljubav prema šampanjcu objašnjavao citirajući Napoleona " Nisam mogao da živim bez šampanjca. U pobedi sam ga zaslužio. U porazu mi je bio potreban .
Ne sumnjam da je Napoleon i te kako znao sve dobre strane ispijanja šampanjca , pa nam ostaje jedino da sledimo tu njegovu divnu naviku .
Da bi se vino moglo nazvati šampanjcem neophodno je da bude proizvedeno u oblasti Šampanj u Francuskoj. U proizvodnji šampanjca postoje vrlo strogi propisi. Šampanjac je nastao kada je monah Dom Perinjom slučajno otkrio čudna svojstva dodatnog vrenja vina, koje proizvodi te čudne mehuriće.
Želim vam srećnu Novu Godinu i što više šampanjca u njoj !
