Preopterecenost poslom, sve duze radno vreme, ucinili su da posao koji iskreno volim, obavljam rutinski, uzurbano. Nisam vise srecna dok biram garderobu za sutrasnji dan, opterecuje me razgovor sa mojim strankama, ne zelim da se druzim sa svojim kolegama, proredila sam sastanke sa svojim prijateljima, manje citam, sve redje isprobavam nove recepte za moje ukucane, malo vremena posvecujem svom vrtu,muziku skoro da uopste ne slusam, moji utisci o proteklom danu, procitanoj knjizi, nekom dogadjaju, ostaju nezapisani, lagano blede i vise prosto ne postoje, vezbam tek ponekad i to vrlo retko, setnje koje su me ispunjavale energijom sve su redje, nemam vremena za ovo, nemam vremena za ono i u jednom trenutku shvatim da od silne uzurbanosti ja nemam vremena za ZIVOT !
Nekako tih dana shvatih da nesto debelo nije u redu, da je nestalo one bezazlene radosti iz mog zivota, radosti zbog novog dana koji je preda mnom , zbog muza koji me ceka sa toplom kafom, nasih razgovora, komsija koji se obraduju ujutru kada me vide, bakice koje me poljube jer me dugo nisu videle i jer sam im ulepsala dan i mnogo, mnogo toga sto ispunjava moj dan i sto je nestalo u mojoj jalovoj uzurbanosti i zauzvrat donelo brigu, nespokoj, nezadovoljstvo, jednom recju SIVILO!
Taman poceh da razmisljam o tome gde nestaje to moje vreme , jer je vec ocigledno da sto vise zurim , sve manje stizem, kad mi Bog posla laki prelom sake desne ruke- gips i odmaranje. Dovoljno sam povredjena da nemogu da obavljam nijednu od svojih ustaljenih uzurbanih obaveza, a ujedno dovoljno zdrava da mogu raditi sve ono sto polako vraca radost u moj zivot- citati, pisati ( na tastaturi), negovati svoje cvece, voditi duge razgovore sa prijateljicama i iznad svega p o s m a t r a t i sve oko sebe pazljivo, zaviriti u sebe, otkrivati kakve reakcije izazivaju poneki ljudi ili dogadjaji, vratiti sebi izgubljeno vreme. Ono sto sam konacno shvatila jeste da mi zurimo zato da bismo ustedeli vreme, a posle vise nista drugo ne stizem, vec samo zurimo. Poenta je da je ustedjeno vreme, zapravo IZGUBLJENO VREME. Stedionica vremena ( zurimo da bismo ustedeli ) zapravo ne postoji. Vreme nam je dato da ga trosimo i nasa je odluka da li cemo ga trositi na radost ili nespokoj, nezadovoljstvo. Vreme je uvek SADA. Sada treba trositi na ono i one koje volimo i kojima se radujemo. VREME JE ZIVOT, A ZIVOT STANUJE U SRCU- procitala ovih dana i odlicila da lagano pokrenem obrnuti proces, usporim i vratim svoje vreme , a sa njim i radost, mir, sposobnost uzivanja, druzeljubivost, posmatranje, pisanje i naslucujem da ima tu i kojesta zaboravljenog , ali vaznog sto treba vratiti.....
