субота, 02. мај 2015.

BOŽJI LJUDI

Četvrtak, zadnji radni dan pre praznika, prošao je nekako veselo i brzo, a onda su počeli trenuci slobode i uživanja.Istog trena kad sam zatvorila kapiju za sobom i ušla u svoje dvorište, sav umor je nestao kao rukom odnešen. Krenuli smo u nabavku hrane, potom u šetnju i na kraju , planirala sam da veče završim u svojoj kuhinji praveći Reform tortu, divnu, starinsku tortu sa lešnicima, kore  se peku, fil kuva na pari, i kuhinjom se šire mirisi mog detinjstva.

Jedan događaj tog dana ipak je malo skrenuo moje misli i uneo osećaj stida i tuge u moje srce.

Dok sam ulazila u Market , ovlaš sam prešla preko toplog pogleda jedne žene koja je prosila u blizini ulaza.Topao, mio pogled , pomešan sa stidom. Pored nje muškarac, njen suprug. Znam ih iz nekih boljih vremena. Pristojni ljudi, radili u fabrici koja je , u međuvremenu , propala. Od hladnoće i gladi, u godinama  inflacije, razboleli su se i proveli u Bolnici za plućne bolesti godinu, dve. Kada su izašli gazdarica im je zaplenila sve stvari na ime neplaćene stanarine. Uzalud su tražili posao , mršavi, jadni, niko nije hteo da ih zaposli. Sklonište od hladnoće i kiše, pronašli su u malenoj kućici pored pruge, koja je u vreme dok su saobraćali vozovi , služila da se skretničari sklone sa kiše. Tuga. Kućica bez prozora. Kada su lepi dani na konopcu ispred kućerka vijori se šareni veš, posteljina, jorgan. Posao ne biraju, rade šta god im se ponudi , ali i toga je malo, ne može da se preživi. Retko prose. Uvek stoje ćutke.U njihovom pogledu je divna toplina, zahvalnost za sve što dobiju. Dva divna ljudska bića koja samo trude da prežive u ovom surovom svetu. 

Prolaznici se trude da ih ne gledaju, pogled iznad njih, kroz njih. Ako ih pogledaju slučajno, to su pogledi gađenja, prezira. Jedan devojčica, čija majka razgovara mobilnim telefonom, polako im prilazi, žena joj se osmehuje, razgovara sa njom, devojčica joj pruža ruka. Majka besna prilazi, cimne dete za ruku, detetovo lice se iskrivi od bola, suznim očima se okreće ka ženi. Majka ništa ne primećuje, nastavlja razgovor telefonom. 

Dva sata kasnije vidim to dvoje ljudi kako izlaze iz prodavnice na drugom kraju grada. Nose kesicu na čijem dnu je malo tek nečega što su kupili za taj dan. Ljudi očigledno nisu bili darežljivi. Gledam ih . Dve sive pogrbljen prilike lagano idu u svoj dom.Ne mogu da se otmem utisku da su oni bili najtoplija ljudska bića koja sam danas srela. Preplavljuje me osećaj stida i sramote, zbog svih hladnih pogleda i kamenih srca koji su prošli pored njih. I pomislih - kako je teško čoveku da opstane među zverima.