субота, 02. јануар 2021.

DOČEK 1968












 Uvođenje Novogodišnje atmosfere u jedan dom uvek je poseban događaj pun radosti, topline i iščekivanja nečijeg novog, nepoznatog i pre svega lepog. Nova Godina je sreća u zametku, jedno od mnogobrojnih čuda ovoga sveta. Grejemo to seme toplinom svoga srca, sunčamo ga zracima svojih ozarenih nada, svojim odbolovanim tugama i tako to seme lagano klija....                              Unoseći Novogodišnji šarm u svoj dom ove godine i ubeđujući sebe da je sve isto kao ranije, da je razlika možda samo u nijansama, u momentu dok sam završavala, kao krunu celog događaja jelku, trčkarala okolo, slušala novogodišnju muziku, divila se ukrasima, setih se jednog gotovo identičnog dočeka Nove Godine, potpuno istih emocija i proguta me ogroman talas uspomena.                      Kako su naša sećanja vrlo varljiva, izmešaše se tu godine, ljudi i svi prateći elementi, ali verujem da je to bio doček 1968 godine. Bila sam bolesna, verovatno neka prehlada, bronhitis, virus.... ležala sam već danima, pokrivena do guše, utopljena. U mom sećanju bio je to 31. decembar. Tik do mog kreveta tata je doneo jelku, dao mi je kutiju sa ukrasima, stavio mi oko vrata roze i srebrne trakice i počeli smo da ukrašavamo jelku.                                                                        Birala sam iz kutije te divne, krhke ukrase. Okretala ih, divila im se, oni su uzvraćali čarobnim sjajem. Nikada ništa lepše i sjajnije nisam videla.                                                           Roze kuglica sa srebrnim spektrom u sredini! Gde je najbolje mesto, dole, ne, viknula bih neeeeee iz sveg glasa, malo levo, neeeeee, malo gore  i tako sve dok ne bismo toj čarobno kuglici pronašli pravo mesto, gde se najbolje vidi i najlepše sija!                                 Potom crvena kućica, prekrivena snegom, postupak isti...                                                         Deda Mraz srebrnog lica, crvene kape i divne brade od snežnih kuglica. Deda Mraz veselih obraza, Deda Mraz koji se smeje.          Zvezda roze srebrno plava, napravljena od niske malih kuglica.                                               Crveno zvono, iznutra nežno srebrno i pri svakom pokretu zvonilo je tiho i meko....         Ukras u obliku oraha, čudne roze smeđe boje. Tata ga je uzeo iz moje ruke i rekao : Imamo i mi u glavi orah, kucnuo je sebe po čelu, a zatim polako mene _ To je naš mozak. Voleo je da se šali, glumeći ozbiljnost, rekao je :Znaš nemaju ga baš svi, ali mi ga svakako imamo i vodimo računa o svojim orasima.... To mi je bilo jako zabavno i ja sam pevala ORAH - MOZAK, ORAH - MOZAK.  Tata se ludirao. Da li da okačimo mozak na jelku ili da ga stavimo u džep? Smejali smo se do suza....   Vrh.... Roze srebrni i najlepši od svih ukrasa.  Podigla sam ga pažljivo i zagledala sa svoj strana. Sa posebnom pažnjom tata ga je stavio na vrh jelke i danas mogu da osetim kako mi je srce skakalo od sreće.                         Sve je to bilo praćeno žagorom koji su proizvodile moja mama i tetke, koje su uletale i izletale iz sobe, isprobavajući svoje novogodišnje haljine od lamea, unoseći miri s laka za kosu, popravljajući haljine i frizure jedna drugoj, štipkajući me i ljubeći onako usput.                                                                        Osećaj zaštićenosti, ljubavi, spokoja i neke beskrajne radosti bio je u meni i svuda oko mene.                                                                        Ove godine, malo slaba, oporavljajući se od preležanog Covida, dok sam polako i pažljivo završavala ukrašavanje jelke, prepoznala sam isti spokoj, radost i sreću, koja teče poput mleka i meda oko mene. Ljubav koja mi greje dušu i grli poput toplog i mekog omotača.                                                                   SREĆNA VAM NOVA GODINA

четвртак, 19. новембар 2020.

LUKSUZ


 



    

Luksuz nisu raskošni dvorci, preskupa garderoba, skupa odmarališta. Bez obzira na to što se čitav svet urotio da nam proda svoju sliku luksuza u vidu  raskošnih dvoraca,  preskup garderobe uslikane na prestižnim lokacijama, skupih odmarališta... 
Pravi luksuz je živeti po svojoj volji, obući udobne cipele, nositi ruž koji ti se sviđa, družiti se sa ljudima sa kojima ti je lepo, živeti u ljubavi i miru sa sobom i svojom okolinom. Pravi luksuz je živeti po sopstvenim pravilima, u hodu izmišljati pravila. Ne pravdati se nikome. Uraditi ono što želiš i reći MOŽE MI SE.... To je luksuz.... 

недеља, 06. септембар 2020.

ZVEZDANA KIŠA

 




















Da mi je znati kud nestadoše normalni ljudi, oni ljudi koji vas gledaju u oči dok pričaju sa vama, koji govore ono što misle i misle ono što govore, onaj svet koji je iskren pred samim sobom i pred vama, naravno.  Sav onaj samodosledan , pošten svet, nestade poput Atlantide bez traga i nisam više sigurna ni da li su postojali ili je to bila samo opsena, ljudi o kojima se mogu ispredati priče, prenositi legende , pričati bajke. 

Kao u ružnom snu, do juče dobro poznati ljudi , nošeni željom za uspehom, moći, novcem, oćajnom željom da se popnu na neko samo njima vidljivo i poznato mesto, počeše da glumataju, krevelje se , izvitoperiše se potpuno ne bi li bili što bliže svom visokom cilju, promeniše se do neprepoznatljivosti, ne bi li pokazali kako pripadaju negde tamo ... i ostadoše da vise u nekom međuprostoru , sa nogama ovde, gde nikako ne žele biti i glavom tamo, gde nikako ne pripadaju. 

Prazne ljušture koje su progutale svoju sadržinu.

Nasuprot njima pojavi se neki nazovi iskreni , grub svet, bez takta, kulture, spreman i ne samo spreman, nego i "bogomdan", da prži i žeže istinom po vazdan. Misleći da što su glasniji , grublji i uvredljiviji u svojim izjavama, to je više istine u njima.

To su zlostavljači.

Ponekad se ipak nebo smiluje i zvezdana kiša sa sobom donese te divne iskrene ljude, sa raznih strana sveta. Pričajući dugo u noć, pored vode, gledajući zvezde, razgovaraju o svojim nedoumicama, neuspesima, željama, hrabre jedni druge, svesni da su neuspesi i greške sastavni deo života, ali da posle njih postaju i  jači i bolji .

To je taj normalan svet koji na svojim plećima nosi ovaj svet.