Knjiga koju čitam ovih dana "Špijunka" Paola Koelja podstakla me je da razmišljam o ljubavi , koju najčešće ne cenimo dovoljno, uzimamo zdravo za gotovo, ukoliko je imamo, shvatamo je najčešće kao igru moći u kojoj je najvažnije , posle prvobitnog zanosa, kad stvari lagano krenu u smeru rutine, oboriti na kolena onog drugog i veza najčešće postaje igra u kojoj ljubav lagano ustupa mesto interesima, obavezama i prah sačinjen od sivila i teške monotonije , prekriva sve oko sebe i ono što je nekada bio božanstveni zanos postaje jaram koji se nosi uz roptanje i uzdahe.
Koeljo nam predstavlja jedan grčki mit koji govori o princezi koju su svi obožavali o od nje strepeli jer je bila suviše svoja.. Zvala se Psiha. Zabrinut za svoju kćer njen otac je zamolio boga Apolona da joj pomogne da nađe muža. Apolon je rekao da Psiha treba da ode na vrh planine i tamo provede noć sama. Pre nego što svane , doći će zmija i uzeti je za ženu. Promrzla, uplašena i uplakana Psiha je zaspala , ubeđena da neće preživeti noć. Međutim ujutru se probudila u palati kao kraljica . Svake noći se sastajala sa svojim mužem, koji je od nje tražio samo jedno : da mu bezrezervno veruje i da nikada ne vidi njegovo lice.
Njen muž se zvao Eros i ona je bila zaljubljena u njega, obožavala je da razgovara sa njim, da vodi ljubav sa njim i on joj je pokazivao najveću ljubav i poštovanje.
Jedne noći ona više nije mogla da savlada svoju radoznalost i dok je Eros spavao upalila je sveću i lagano otkrila čaršav kojim je bilo pokriveno njegovo lice. Ugledala je muškarca neopisive lepote. Ali svetlost ga je probudila i on je shvatio da žena koju je voleo najviše na svetu nije bila u stanju da ispuni njegovu jedinu želju. Tada je Eros zauvek nestao.
Ono što su Grci, a i Koeljo, pričajući nam ovaj mit želeli da kažu jeste da je ljubav čin vere u drugu osobu i da njeno lice uvek mora ostati prekriveno velom misterije. Ljubav treba živeti osećanjima i onoga trenutka kad pokušamo da proniknemo u drugu osobu i shvatimo ga, magija nestaje i sa sobom bespovratno odnosi ljubav. Sama poenta jeste da će nas samo vera voditi raskošnim putevima , gde ćemo se uspinjati na najviše vrhove i tonuti u najdublje morske dubine, živećemo u palati i imati svega u izobilju , ali samo do trenutka kada nas strah ili nepoverenje nateraju da saznamo sve o njoj,tada ona nestaje bespovratno.
Koliko god bilo teško sačuvati bar malo misterije u jednoj vezi ili braku, verujem da je ovo pravi recept za očuvanje ljubavi.
Zaljubljujemo se u nekog muškarca zato što je slobodouman, zanese nas njegov otvoren duh, radoznalost, druželjubivost, smisao za humor, šarm i tek najednom zateknemo sebe kako se svim silama trudimo da uništimo upravo te osobine koje su nas zaludele. Nastojimo da uništimo najbolje u njemu da se ne bi dopao drugima , da bi bio samo naš. Ali takav nije više ni nama zanimljiv. Muškarci se zaljubljuju u šarmantnu, vedru, ovorenu ženu , koju istog trena, kada je osvoje žele da vide kao domaćicu koju intresuje samo šporet, deca i naravno ON. Otud nesrećni brakovi, dosadne veze. Ljubavi nema, otišla je bez povratka i svi gube. Neki nastavljaju traganje , na isti način, sa drugim osobama , i naravno završavaju manje, više isto, ljubav jednostavno nestaje. Drugi se pretvaraju da jesu to što bi onaj drugi hteo da postanu i kriju tu divnu neuhvatljivu stranu sebe. Svi su gubitnici. Ljubavi je potrebno malo magije, misterije, začina. Drugi nikada ne treba da bude neko ko se podrazumeva, potpuno osvetljen i jasan iz svih uglova. Ljubav je magija, a magija je trik za koji je potrebano umeće, a pravi mađioničar nikada neće dozvoliti da posmatrači proniknu u njegovu tajnu.
Dozvolimo slobodu jedni drugima da očuvamo malo misterije u svojim vezama , da sačuvamo sebe i druge kao neponovljive ličnosti koje vole i bivaju voljene.
Fotografije preuzete sa bloga
Roberta Charme and More
