Svakodnevno prolazim pored stare ciglane od koje je ostao samo ogroman dimnjak, prljav od cadji, okrnjenog vrha, koji s puta podseca na kulu srednjevekovnog dvorca. Volim taj put i uzivam u plimi osecaja koja me preplave uvek iznova, sasvim spontano, kad god je na vidiku stari, osteceni dimnjak. Nepogresivo cela paleta mojih emocija, pracena slikama iz detinjstva nezno dotakne moje srce i iscezne ostavljajuci toplinu.
Citavog detinjstva provodila sam bezbrizne dane u setnji sa mojim tetkama do dedinih vinograda i vocnjaka. Znale smo citave dane da provodimo u vocnjaku, one su radile, a ja setala , igrala se, skakutala oko njih i spavala. Vocjak je imao malu kolibicu koja je sluzila da se sklonimo od kise ili odmorimo u toku dugih , letnjih popodneva . Budila sam se cesto uz miris jagoda , tresanja, grozdja, korpi punih lesnika i oraha. Moje popodnevno budjenje poklapalo se cesto sa prolaskom voza, u vreme raspusta , vozovi su bili puni putnika, deca bi gledala kroz prozor i mahala mi. Dani su bili beskrajno dugi, suncani , topli, haljine cvetne, serpe tackaste .Nocu je duvao lahor, nebo je bilo prekriveno zvezdama koje su svetlucale. Secanja na te dane odisu neznoscu, toplinom, sigurnoscu, mirom i skladom.
Negde u toku odrastanja, taj divni osecaj je iscezao.Svakodnevicu su preplavile razne ambicije, strasti, zelje. Potroscka civilizacija uzima svoj danak. Vise nijedno zadovoljstvo nije potpuno, predaha nema.Svakodnevne obaveze odnose u nepovrat sate , dane, mesece i godine.Zelim sve vise, bolje ... i onaj nepogresivi osecaj , kad oslusnem sebe, da nesto ozbiljno nije u redu. Prelazim preko njega lako , ali on se uporno vraca. Moj unutrasnji alarm upozorava na upad uljeza. Stalna uzurbanost, nervoza, hronicni nedostatak vremena, umor i nezadovoljstvo, prozimaju svaki trenutak, bacaju senku na radosti i teraju mir daleko od mene. Uprkos svemu, nekoliko trenutaka svakoga dana, uporno, celu me prozme taj blagi osecaj mira, sigurnosti, neznosti i sveopsteg sklada, tek da me podseti kako treba da bude, sta je zaista vazno i cemu treba stremiti. Postaje mi jasno da nista materijalno ne moze doneti srecu. Toliko kupovina velikih , malih i sada posle toliko vremena od njih nije ostalo nIsta, nikakav trag, nikakve radosti ne mogu da se setim, a sigurno je bilo. Sve je ostalo zaboravljeno, prekriveno prasinom vremena. Jedino sto pamtim to su trenuci koji dotaknu dusu i zauvek ostave taj zlatni trag. Sada znam da je taj trag , zapravo putokaz kojim bih trebala ici da nadjem ponovo svoje bice, sebe skladnu i mirnu, punu radosti i topline. Sabirati te trenutke posveceno i uporno, znaci uneti neprolaznu lepotu u svoje bice, obasjati vecnim sjajem svoju dusu, razgrnuti maglu i videti beskrajnu lepotu. Dan za danom, vracam se pravoj sebi, iznova je gradim, osluskujem i sve cesce uzivam u trenutku.
KRIVICA
Jucerasnji dogadjaj na poslu naveo me je na razmisljajnje koliko cesto bivamo nepravedno optuzeni i kako lako upadamo u zamku osecaja krivice, pravdanja i postajemo zrtve raznih manipulanata koji su svuda oko nas.
Moj kolega je zeleo da bude slobodan 20. januara na dan svoje slave.Obavestio je sefa unapred, radi organizacije posla, sef je naravno organizovao posao onako kao se moglo , da se isti posao odradi sa manjkom ljudi, unapred obavestio sve zaposlene kako ne bi bilo nesporazuma i onda je krenula bujica neodobravanja od strane kolege koje je bio obavesten medju prvima -`` Na sta to lici, kako moze,kao da mu je bilo tesko da radi tog dana, pa da izadje malo ranije, kao da mi ostali ne idemo u goste i celog dana u istom stilu i istim tempom. Kolega koji ima slavu je bio zatecen ovakvim reagovanjem i potpuno naivno poceo da se pravda za nesto, sto mu ocigledno pripada, kao, ne bih ja ni uzeo slobodan dan da majka moze sama, ipak ne bih mogao da sve spremim dan ranije, dolazi mi svestenik, moram da budem kod kuce, za moju cerku je to dozivljaj i tako dalje i tako dalje...Pravdao se i vidno mu je bilo neprijatno ali ``osteceni`` je sve vise bio uvredjen i nije posustajao. Ostali cute, tipa necemo da se mesamo.
Sve me je pogodilo jos vise jer kolega koji ima slavu jeste jedan izuzetno uvidjavan covek, pun razumevanja za sve, spreman da pomogne , menja ostale kad im je potrebno. U slobodno vreme pomaze u crkvi, peva u crkvenom horu, redovno ide na liturgije svi znamo koliko je slava za njega duhovni praznik .
Manipulantu to ne znaci nista, on je ostecen ( u svojoj glavi) i uporno rovari .
Razmisljam koliko sam puta sama bila izlozena ovakvim drskim optuzbama i vidim kako je lako skliznuti u krivicu i tu lezi pobeda manipulanata. Zagorcao ti je uzivanje, naveo da se osecas lose. Imamo dve mogucnosti 1. pravdati se 2.cutati i povuci se u sebe. Oba puta manipulant je pobedio.
Moram priznati da sam sa mukom, posle mnogo patnji naucila i trecu reakciju- odlucno, neposredno i odmah kad manipulant krene sa tiradom, izlozim kako stvari stoje i direktno idem na razoblicavanje njegovog ponasanja, nazivajuci ih pravim imenom- u ovom slucaju to su manipulacija, nekolegijalnost, nekorektnost, drskost i tako dalje.
Jeeeee, pokazalo se da je ovo pravi nacin da se odbranim od tudjih napada i sopstvenog osecaja krivice.Posto nisam neko ko ume da izadje na kraj ni sa svojim emocija , a kamoli sa tudjim , za mene je ovo bio veliki korak napred.
SREDA POPODNE
Dani praznika ,topline, porodice, lagano teku.Kucom se sire mirisi cimeta, vanile...Kuhinja puna bozicnih djakonija, sobe pune novogodisnjih poklona i ukrasa...Daljina sa koje sve to posmatram vrlo je neobicna, kao da se sve to ne dogadja meni i u mojoj kuci. Sve je cudno, poput sna. Imam potrebu da se trgnem, otvorim oci sirom, unesem emocije, jace uocim boje, saberem misli u , bas ovaj ,trenutak.Tu sam, a kao da mi je sve nekako iskliznulo, nista ne dozivljavam, samo posmatram nezainteresovano i sa daljine. Zelim da uhvatim trenutak, emociju, koja uz kompletnu sliku, svakako ide, ali ne uspevam.Nije san, a da bi postali stvarnost treba da zakoracim u taj lik, koji bi trebalo da sam ja, da udjem, ucestvujem, osetim. Treblo bi da mi neko kaze kako? Kako drugi ucestvuju u svojim zivotima? Kao da je neka cudna opna izmedju mene i mojih misli, mojih cula, opna koju ne umem da uklonim. Ne mogu da doprem do sebe, nema me, bludim, a kao tu sam, ucestvujem u svemu, vrlo aktivno, cini se i niko ne primecujeda me nema .Ne znam ni gde sam niti kada cu se vratiti. Dani praznika, topline porodice , lagano teku...
Negde u toku odrastanja, taj divni osecaj je iscezao.Svakodnevicu su preplavile razne ambicije, strasti, zelje. Potroscka civilizacija uzima svoj danak. Vise nijedno zadovoljstvo nije potpuno, predaha nema.Svakodnevne obaveze odnose u nepovrat sate , dane, mesece i godine.Zelim sve vise, bolje ... i onaj nepogresivi osecaj , kad oslusnem sebe, da nesto ozbiljno nije u redu. Prelazim preko njega lako , ali on se uporno vraca. Moj unutrasnji alarm upozorava na upad uljeza. Stalna uzurbanost, nervoza, hronicni nedostatak vremena, umor i nezadovoljstvo, prozimaju svaki trenutak, bacaju senku na radosti i teraju mir daleko od mene. Uprkos svemu, nekoliko trenutaka svakoga dana, uporno, celu me prozme taj blagi osecaj mira, sigurnosti, neznosti i sveopsteg sklada, tek da me podseti kako treba da bude, sta je zaista vazno i cemu treba stremiti. Postaje mi jasno da nista materijalno ne moze doneti srecu. Toliko kupovina velikih , malih i sada posle toliko vremena od njih nije ostalo nIsta, nikakav trag, nikakve radosti ne mogu da se setim, a sigurno je bilo. Sve je ostalo zaboravljeno, prekriveno prasinom vremena. Jedino sto pamtim to su trenuci koji dotaknu dusu i zauvek ostave taj zlatni trag. Sada znam da je taj trag , zapravo putokaz kojim bih trebala ici da nadjem ponovo svoje bice, sebe skladnu i mirnu, punu radosti i topline. Sabirati te trenutke posveceno i uporno, znaci uneti neprolaznu lepotu u svoje bice, obasjati vecnim sjajem svoju dusu, razgrnuti maglu i videti beskrajnu lepotu. Dan za danom, vracam se pravoj sebi, iznova je gradim, osluskujem i sve cesce uzivam u trenutku.
