ŠTA TO BEŠE PRISTOJNOST

Nisam sigurna da li je u pitanju moja nervoza zbog ove vrućine, sunce koje prži  pedeset i više dana bez kapi kiše, bez daška vetra, osveženja nema ni u najavi. Lagano gubim entuzijazam i moje poletne izjave "Obožavam leto i nikad mi ga nije dosta " deluju sve manje ubedljivo i sve više iritantno na moju okolinu. Negde u svemu tome , nepristojnost je lagano ušetala u moju svakodnevicu. Godinama me je posmatrala sa TV, prikradala mi se u obliku nekih prodavačica, poznanika , a onda je osetila , verovatno da je moja opreznost zbog vrućine smanjena i počela je da mi se šepuri u rođenoj kući, druži se sa mojim prijateljima, ulazi mi u kuću i ostavlja me potpuno zatečenu i razoružanu , bez teksta.

Kada to najmanje očekujem , nepristojnost mi upropasti dan. Prelepo veče sa prijateljima, provedeno u divnom razgovoru, znate ono kada se sve kockice slože, razgovor bude duboko iskren, pomisliš kako si srećan što poznaješ takve ljude i što su ti baš oni prijatelji , kad ne lezi vraže, na samom kraju, odlazim da pokažem divnu sliku "Poljubac "Gustava Klimta koji sam dugo tražila za spavaću sobu i konačno našla. Moja prijateljica počinje da priča kako je to upravo slika koju traži i koja joj izmiče, već neko vreme i kako svakako treba da se premesti u dnevni boravak, jer je šteta da ta slika bude tu gde jeste. Nije pomoglo to što smo ponovili da smo je kupili za spavaću sobu. bila je sve upornija , a mi sve tiši , pravdajući se što, eto jeste da smo neznalice , ipak će slika ostati tu gde jeste.Osećali smo se na kraju kao dva kretena koji tvrdoglavo teraju inat, lišeni glasa razuma. Samo smo čutali i nemoćno se gladali, obuzdavajući svaki odgovor, jer bi morao biti bar malo nepristojan.

Nekoliko dana nakon toga drugi prijatelj, počeo je iz čista mira da pravi planove za naše dvorište. Primera je sve više. Kada su ljudi zaboravili da nije pristojno zabadati nos u tuđe živote, davati savete kada se ne traže, biti indiskreta, menjati tuđe planove. Kada su zaboravili da žive svoj život, da na : " Hvala" , odgovor treba da bude : " Molim lepo" , a ne  : " Nema problema":

Ne preostaje nam ništa drugo, već da se još čvršće držimo pristojnosti u svojoj svakodnevici, pričamo o pristojnosti, pišemo o njoj i čuvamo tu malu oazu u svojim životima i možda na neki način skrenemo pažnju ljudima oko sebe na pristojnost kaja lagano menja svoj oblik u našoj svakodnevici i pretvara se u  suštu suprotnost.

BOŽJI LJUDI

Četvrtak, zadnji radni dan pre praznika, prošao je nekako veselo i brzo, a onda su počeli trenuci slobode i uživanja.Istog trena kad sam zatvorila kapiju za sobom i ušla u svoje dvorište, sav umor je nestao kao rukom odnešen. Krenuli smo u nabavku hrane, potom u šetnju i na kraju , planirala sam da veče završim u svojoj kuhinji praveći Reform tortu, divnu, starinsku tortu sa lešnicima, kore  se peku, fil kuva na pari, i kuhinjom se šire mirisi mog detinjstva.

Jedan događaj tog dana ipak je malo skrenuo moje misli i uneo osećaj stida i tuge u moje srce.

Dok sam ulazila u Market , ovlaš sam prešla preko toplog pogleda jedne žene koja je prosila u blizini ulaza.Topao, mio pogled , pomešan sa stidom. Pored nje muškarac, njen suprug. Znam ih iz nekih boljih vremena. Pristojni ljudi, radili u fabrici koja je , u međuvremenu , propala. Od hladnoće i gladi, u godinama  inflacije, razboleli su se i proveli u Bolnici za plućne bolesti godinu, dve. Kada su izašli gazdarica im je zaplenila sve stvari na ime neplaćene stanarine. Uzalud su tražili posao , mršavi, jadni, niko nije hteo da ih zaposli. Sklonište od hladnoće i kiše, pronašli su u malenoj kućici pored pruge, koja je u vreme dok su saobraćali vozovi , služila da se skretničari sklone sa kiše. Tuga. Kućica bez prozora. Kada su lepi dani na konopcu ispred kućerka vijori se šareni veš, posteljina, jorgan. Posao ne biraju, rade šta god im se ponudi , ali i toga je malo, ne može da se preživi. Retko prose. Uvek stoje ćutke.U njihovom pogledu je divna toplina, zahvalnost za sve što dobiju. Dva divna ljudska bića koja samo trude da prežive u ovom surovom svetu. 

Prolaznici se trude da ih ne gledaju, pogled iznad njih, kroz njih. Ako ih pogledaju slučajno, to su pogledi gađenja, prezira. Jedan devojčica, čija majka razgovara mobilnim telefonom, polako im prilazi, žena joj se osmehuje, razgovara sa njom, devojčica joj pruža ruka. Majka besna prilazi, cimne dete za ruku, detetovo lice se iskrivi od bola, suznim očima se okreće ka ženi. Majka ništa ne primećuje, nastavlja razgovor telefonom. 

Dva sata kasnije vidim to dvoje ljudi kako izlaze iz prodavnice na drugom kraju grada. Nose kesicu na čijem dnu je malo tek nečega što su kupili za taj dan. Ljudi očigledno nisu bili darežljivi. Gledam ih . Dve sive pogrbljen prilike lagano idu u svoj dom.Ne mogu da se otmem utisku da su oni bili najtoplija ljudska bića koja sam danas srela. Preplavljuje me osećaj stida i sramote, zbog svih hladnih pogleda i kamenih srca koji su prošli pored njih. I pomislih - kako je teško čoveku da opstane među zverima.

NEŠTO MI JE PROMAKLO

Imam prijatelijicu koja je izuzetno aktivna osoba, prepuna obaveza, odgovorna savesna, Ozbiljni zdravstveni problemi u vidu angine pectoris, vode u kolenu, hroničnih problema sa kičmom itd.... ni najmanje ne ometaju njenu aktivnost. Godina već nas dve uspevamo da bar jednom mesečno obezbedimo naše veče, a tada su potrebni sati i sati , da nadoknadimo propušteno vreme, prepričamo jedna drugoj najbitnije dogadjaje, iznesemo najvažnije probleme, sagledamo ih sa svih strana, izvedemo zaključke i krenemo dalje do sledećeg susreta.

Naše druženje je rital koji postuju i svi članovi naših porodica, pa nam je uvek obezbeđen mir i tišina, te večeri niko ne zove, ne dolazi, sve je podređeno našem druženju.

Godinama unazad postoji jedna stvar oko koje ne polemišemo, ona mi to spomene kao neki usputni dogadjaj, ja saslušam i ponekad budem uključena u priču u vidu neke male obaveze, nabavke broja telefona ili npr. odnesem nešto od A do B i to je za mene kraj.

Radi se o tome da ona često čini razne usluge svojim poznanicima ili ( što je za mene bilo još strašnije) ljudima koje slučajno sretne u autobusu , na ulici ili ma kom mestu gde se nađe. Osoba je koja uliva poverenje, puna empatije i upravo zato ljudi joj se otvaraju , pričaju svoje najintimnije probleme i ona sluša, a to nikada nije slušanje iz čiste ljubopitljivosti, već prave želje da pomogne na svaki mogući način. Pružanje pomoći za nju , tako bolesnu , često predstavlja pravi nadljudski napor i upravo to, ogroman trud za nekoga koga jedva da poznaje , za mene je bilo ravno ludosti. Zašto bih ja trošila svoje vreme, koje nemam , i svoju energiju, koju takođe nemam, za nekoga koga jedva da poznajem .Pritom to su neke aktivnosti koje ona spomene onako usput kao najobičniju stvar koju je odradila.

Da je besposlena, rekla bih da ne zna šta bi sa sobom, pa mora nekako da popuni svoje vreme. Pošto nije tako, mnogo puta sam je žalila pitajući se šta joj to treba, zašto jednostavno ne kaže nemam vremena i kraj.Jednom prilikom dok mi je pričala kakve je sve vratolomije morala da izvede da bi nabavila lek za sina nekog svog bivšeg učenika, nisam mogla da odolim , a da joj ne kažem : Zašto to radiš? Šta te briga za nekoga kog jedva i poznaješ? Tog trenutka je promenila izraz lica, pogledala me mirno i rekla: NE MOGU, NE MOOOGUU , znaš koliko puta su meni pomogli potpuno nepoznati ljudi kada mi je pomoć bila očajnički potrebna, ko sam ja da se pravim da ne vidim taj očajni pogled.

Osećala sam kao da je prosula kofu ledene vode po meni. Setila sam se upravo onoga što je rekla, koliko samo puta, upravo onda kad mi je bilo neophodno, dobila pomoć od potpuno nepoznatih ljudi koji su kao nešto najprirodnije skidali i najteže kamenje sa mog srca. Bila sa im zahvalna naravno, ali nikada nisam razmišljala na ovaj način. Nisam shvatila da treba da se pridružim tim ljudima koji čine dobro, dobra radi, da upravo zato što što sam i sama osetila nečiju blagost i dobrotu , treba da doprinesem njihovom širenju.

Posle tog razgovora osetila sam da postoji nešto kao mreža dobrih ljudi, koji tiho ćutke, čekaju da im se ukaže prilika za dobro delo, učine ga i nikada, baš nikada ne pričaju o tome. Znam dobro da postoje, osetila sam na svojoj koži i želim da budem jedna od njih.

Ta želja je sama po sebi dobra, ali nikako nije dovoljna. Primetila sam da nemam senzore da prepoznam kada je trenutak da pomognem nekom. Događa mi se da shvatim tek sutra da sam propustila divnu priliku da pomognem . Navika je čudo i naša navika da okrećemo leđa  i zatvaramo oči pred tuđim problemima, stvorila je oklop koji je teško probiti. Tvrdo srce, tvrd pogled jesu ono što srećemo svuda okolo i kako god mislili da se štitimo, mi se zapravo otuđujemo i činimo sebe usamljenijim i otuđenijim na taj način.

Svojski se trudim ovih dana da malo istanjim taj svoj oklop i pomognem da DOBRO prostruji mojim srcem, dodirne ljude oko mene i malo tek zaličim na svoju dragu prijateljicu.