ITALIJANSKI HLEB SA MASLINAMA

Nedelja je dan kad volim da spavam duže, izležavam se u krevetu, lagano pijem čaj, odem na liturgiju, opušteno prošetam, spojim doručak i ručak u nešto brzo, lako i ukusno... i verovati nećete, često mi to i uspe, i da ne zaboravim, ovo je samo prepodne, za popodne imam  nove, jednako zahtevne planove.  Kao i za sve drugo važno je samo napraviti dobar plan, dobro se organizovati i ništa nije nemoguće. Kada je u pitanju kuhinjica, važno je da sav materijal bude kupljen ranije i da počnemo samo u predviđenom trenutku da seckamo, merimo, mutimo, jednom rečju potpuno se predamo uživanju u samom procesu pripreme. Tako i ovog puta, sve je pažljivo odabrano, kupljeno i samo danas izvađeno iz frižidera i čarolija može da počne. Ovo što sam ja našla pod nazivom Italijanski hleb sa maslinama zaista je čarobno. Pripremite vanglicu i punite je bukvalno ovim redom kako piše :  150 ml. mleka, 100 ml ulja, 4 cela jaja, 1/2 kašičice soli, 250 gr brašna, 1 prašak za pecivo, 150 gr rendanog kačkavalja, 1 crni luk sitno sečen, 100 gr seckane slanine, 200 gr seckanog kulena, 100 gr seckanih maslina, malo origana. Sve sastojke lepo sjedinite i sipajte u pleh za pečenje, obložen pek papirom. Pecite na 200 stepeni 20 do 30 minuta.  Poslužiti sa jogurtom. Božanstveni miris širi se kuhinjom, ukus je jednako božanstven. Danas dok sam ga pripremala, imala sam još jedno zadovoljstvo, čuvanje unuka, pa da bih vam potpuno dočarala svoje divno prepodne, evo nekih fotografija... 

LAGANA POSLASTICA SA KRUŠKAMA ILI JESAM LI JA U POGREŠNOJ DIMENZIJI

 

Volim ukus i miris, oblik i boju kruške. Podseća me na detinjstvo, asocira na  jesenja predvečerja, kad deda dolazi sa njive, ispreže konja, poji ga i hrani, sumrak pada, a mi se sve nešto okupili, ko u dvorištu, ko u kuhinji, posedali na prag, stolice, otoman, ko je gde stigao, a iz zaprežnih kola se vade korpe sa voćem, šljive, kruške, mirisne i sjajne. Nisam nikad bila nešto mnogo "ješna" pa su me uglavnom nutkali, molili,ponekad se i ljutili, ali na tome se sve završavalo.  Ipak volela sam te večeri, urezalo mi smo se u sećanje zveckanje šarenih limenih tanjira, cvetne emajlirane posude, žute kruške...  Sav jedan dragi svet, nestao i sada postoji samo u mom sećanju. Ponekad, u neke septembarske večeri, kada me nešto, kao danas kruške, vrati u te dane i sve oživi, naše staro dvorište, svi moji dragi, uobičajena scena, običan dan, kao da postoje sada, u nekoj drugoj dimenziji i sve je isto i svi su isti, samo što ja retko navraćam tamo... Danas su tu, sa mnom zahvaljujući kruškama, koje mi je sinoć kupila moja ćerka. Gledam ih vasceli dan i razmišljam šta da uradim sa njima. Najlakše, pa i najzdravije je izrezati ih i pojesti, ali tako lepe uspomene zaslužuju lepšu poslasticu, malo truda i mnogo uživanja.                                                               Recept za ovu lepotu je :  4 kruške , kašika meda, karanfilić, kora limuna, korica pomorandže, 4 dcl vode. Kruške oljuštiti i dinstati desetak minuta, tek da omekšaju, potom izvaditi iz vode da se malo ohlade. Za to vreme zagrejati 2dcl slatke pavlake, skloniti sa vatre i dodati 200 gr čokolade, mešati dok se potpuno ne otopi i postane glatka. Kojim ćete redosledom stavljati u posudice za sladoled od vas zavisi. Da li ćete staviti najpre krušku, pa je preliti čokoladom ili najpre sipati čokoladu, pa dodati krušku, odlučićete sami. Topla preporuka za ovu brzu poslasticu, koja vas možda odvede u neke samo vaše uspomene.... 

Čokoladna torta sa ukusom kafe

 

Više ne pijem kafu, nakon Covida 19, njen ukus mi ne prija, kao i mnogi drugi malo jači ukusi. Odrekla sam se kafe, ali ne i njenog mirisa. Volim kako kafa miriše, pa koliko toliko da ugodim sebi rešila sam da napravim tortu sa ukusom kafe.                        Ne propustite da je probate, mekna, sočna....                                                                                     1. Smesa za dve kore:                                               2 jaja,                                                                         12 kašika šećera,                                                     12 kašika mleka,                                                     1 rebro rendane čokolade,                                   13 kašika brašna,                                                   1 prah za pecivo,                                                                                                                                 ispeći dve kore, čim se izvade iz rerne, još vruće, premazati ih džemom od kajsije,                                                                                             2. Fil:                                                                             250 grama slatke pavlake,                                   250 grama krem sira,                                           2 rebra istopljene i prohlađene čokolade,       5 kašike kuvane crne kafe,                                   100 grama šećera u prahu,                                   1 vanil šećer,                                                       Tortu nafilovati, staviti u kalup i neka odstoji u frižideru 12 sati, nakon toga torta je spremna za degustaciju.                              

APRIL MOJ NESVAKIDAŠNJI

 

Kiša, neuobičajeno hladni dani, sunca ni za lek, doprineli su da, kad već nemam pametnija posla, provodim vreme negde između sna i jave, sećajući se  nekih prošlih aprila... i tako zaključim da je mesec april u životu mom znao da bude baš nekako poseban mesec i to u vrlo pozitivnom smislu.                                                                    Prvi  posebni april bio je u vreme kada sam imala petnaestak godina ( znači davno) i još uvek su mi pred očima tek olistale krošnje prekrivene tananim bledo zelenim lišćem, dani dugi, večeri tople, a ja imam dečka.... zabavljali smo se negde oko mesec dana i već mi je bio kamen oko vrata.  Redovno je izlazio u grad sa mnom i sa mojim drugaricama, šetao sa nama, ispunjavao sve moje želje i možete zamisliti kako mi je samo išao na živce. Međutim pošto je jako dobro podnosio sva moja ludovanja, nisam imala zašta da se zakačim, ljudski se posvađam i raskinem. Dani su bili sve lepši, sunca sve više, šetnje sve duže, a njegovo prisustvo mi je kvarilo svaki dan. Tačno 1 aprila odlučim da raskinem pa šta bude. Sa teškom mukom, kažem mu kako stvari stoje i prekinem  tu mučnu situaciju....oooo kako sam samo bila srećna, taj božanski osećaj slobode, lakoće kojom sam hodala, predivni miris prolećnih večeri koji sam udisala....                                    Nekoliko godina, možda i celu deceniju kasnije, dobila sam posao i tačno 1 aprila bio je moj prvi radni dan. Sa posla sam dolazila umorna i iscrpljena, dobila sam podočnjake, popodne dugo spavala i tek negde trećeg dana moji su skupili hrabrost da me pitaju kako mi je na poslu. Rekla sam da za sada samo sedim i gledam kako ovi drugi rade, najpre su se zaprepašćeno pogledali, a posle tek što se nisu pogušili od smeha...      Ovo je dugo bila jedna od boljih anegdota koja se prepričavala u mojoj porodici.                    Ovaj april će verovatno ostati upamćen po hladnom i kišnom vremenu, svakodnevnom grejanju kuće i kao nikad do sada, sedenju uz dobru knjigu i gledanju proleća kroz prozor. 

JANUAR

Ako sam ikada lenstvovala, onda je to  ovog  januara. Prebolela sam koronu i januar je moj mesec oporavka. Veliki deo svojih aktivnosti obavljam u krevetu, u krevetu koristim računar, u krevetu čitam, u krevetu spajam šavove za svoj pačvork prekrivač, gledam TV - uživam. Ušla sam u božanstvenu šemu lenstvovanja ( čitaj izolacije) nigde se ne ide, niko nam ne dolazi, nema šta da se radi, nema krivice zbog svega toga. Često čitave dane provodim u pidžami i bade mantilu i beskrajno uživam u tome. Gutam knjige koje mesecima čekaju na čitanje, do besvesti gledam Božićne filmove na Divi, 24h kitchen.... Nadam se da ste vi dobro. Kakav je bio vaš januar? 

 

DOČEK 1968

 Uvođenje Novogodišnje atmosfere u jedan dom uvek je poseban događaj pun radosti, topline i iščekivanja nečijeg novog, nepoznatog i pre svega lepog. Nova Godina je sreća u zametku, jedno od mnogobrojnih čuda ovoga sveta. Grejemo to seme toplinom svoga srca, sunčamo ga zracima svojih ozarenih nada, svojim odbolovanim tugama i tako to seme lagano klija....                              Unoseći Novogodišnji šarm u svoj dom ove godine i ubeđujući sebe da je sve isto kao ranije, da je razlika možda samo u nijansama, u momentu dok sam završavala, kao krunu celog događaja jelku, trčkarala okolo, slušala novogodišnju muziku, divila se ukrasima, setih se jednog gotovo identičnog dočeka Nove Godine, potpuno istih emocija i proguta me ogroman talas uspomena.                      Kako su naša sećanja vrlo varljiva, izmešaše se tu godine, ljudi i svi prateći elementi, ali verujem da je to bio doček 1968 godine. Bila sam bolesna, verovatno neka prehlada, bronhitis, virus.... ležala sam već danima, pokrivena do guše, utopljena. U mom sećanju bio je to 31. decembar. Tik do mog kreveta tata je doneo jelku, dao mi je kutiju sa ukrasima, stavio mi oko vrata roze i srebrne trakice i počeli smo da ukrašavamo jelku.                                                                        Birala sam iz kutije te divne, krhke ukrase. Okretala ih, divila im se, oni su uzvraćali čarobnim sjajem. Nikada ništa lepše i sjajnije nisam videla.                                                           Roze kuglica sa srebrnim spektrom u sredini! Gde je najbolje mesto, dole, ne, viknula bih neeeeee iz sveg glasa, malo levo, neeeeee, malo gore  i tako sve dok ne bismo toj čarobno kuglici pronašli pravo mesto, gde se najbolje vidi i najlepše sija!                                 Potom crvena kućica, prekrivena snegom, postupak isti...                                                         Deda Mraz srebrnog lica, crvene kape i divne brade od snežnih kuglica. Deda Mraz veselih obraza, Deda Mraz koji se smeje.          Zvezda roze srebrno plava, napravljena od niske malih kuglica.                                               Crveno zvono, iznutra nežno srebrno i pri svakom pokretu zvonilo je tiho i meko....         Ukras u obliku oraha, čudne roze smeđe boje. Tata ga je uzeo iz moje ruke i rekao : Imamo i mi u glavi orah, kucnuo je sebe po čelu, a zatim polako mene _ To je naš mozak. Voleo je da se šali, glumeći ozbiljnost, rekao je :Znaš nemaju ga baš svi, ali mi ga svakako imamo i vodimo računa o svojim orasima.... To mi je bilo jako zabavno i ja sam pevala ORAH - MOZAK, ORAH - MOZAK.  Tata se ludirao. Da li da okačimo mozak na jelku ili da ga stavimo u džep? Smejali smo se do suza....   Vrh.... Roze srebrni i najlepši od svih ukrasa.  Podigla sam ga pažljivo i zagledala sa svoj strana. Sa posebnom pažnjom tata ga je stavio na vrh jelke i danas mogu da osetim kako mi je srce skakalo od sreće.                         Sve je to bilo praćeno žagorom koji su proizvodile moja mama i tetke, koje su uletale i izletale iz sobe, isprobavajući svoje novogodišnje haljine od lamea, unoseći miri s laka za kosu, popravljajući haljine i frizure jedna drugoj, štipkajući me i ljubeći onako usput.                                                                        Osećaj zaštićenosti, ljubavi, spokoja i neke beskrajne radosti bio je u meni i svuda oko mene.                                                                        Ove godine, malo slaba, oporavljajući se od preležanog Covida, dok sam polako i pažljivo završavala ukrašavanje jelke, prepoznala sam isti spokoj, radost i sreću, koja teče poput mleka i meda oko mene. Ljubav koja mi greje dušu i grli poput toplog i mekog omotača.                                                                   SREĆNA VAM NOVA GODINA