Imam prijatelijicu koja je izuzetno aktivna osoba, prepuna obaveza, odgovorna savesna, Ozbiljni zdravstveni problemi u vidu angine pectoris, vode u kolenu, hroničnih problema sa kičmom itd.... ni najmanje ne ometaju njenu aktivnost. Godina već nas dve uspevamo da bar jednom mesečno obezbedimo naše veče, a tada su potrebni sati i sati , da nadoknadimo propušteno vreme, prepričamo jedna drugoj najbitnije dogadjaje, iznesemo najvažnije probleme, sagledamo ih sa svih strana, izvedemo zaključke i krenemo dalje do sledećeg susreta.
Naše druženje je rital koji postuju i svi članovi naših porodica, pa nam je uvek obezbeđen mir i tišina, te večeri niko ne zove, ne dolazi, sve je podređeno našem druženju.
Godinama unazad postoji jedna stvar oko koje ne polemišemo, ona mi to spomene kao neki usputni dogadjaj, ja saslušam i ponekad budem uključena u priču u vidu neke male obaveze, nabavke broja telefona ili npr. odnesem nešto od A do B i to je za mene kraj.
Radi se o tome da ona često čini razne usluge svojim poznanicima ili ( što je za mene bilo još strašnije) ljudima koje slučajno sretne u autobusu , na ulici ili ma kom mestu gde se nađe. Osoba je koja uliva poverenje, puna empatije i upravo zato ljudi joj se otvaraju , pričaju svoje najintimnije probleme i ona sluša, a to nikada nije slušanje iz čiste ljubopitljivosti, već prave želje da pomogne na svaki mogući način. Pružanje pomoći za nju , tako bolesnu , često predstavlja pravi nadljudski napor i upravo to, ogroman trud za nekoga koga jedva da poznaje , za mene je bilo ravno ludosti. Zašto bih ja trošila svoje vreme, koje nemam , i svoju energiju, koju takođe nemam, za nekoga koga jedva da poznajem .Pritom to su neke aktivnosti koje ona spomene onako usput kao najobičniju stvar koju je odradila.
Da je besposlena, rekla bih da ne zna šta bi sa sobom, pa mora nekako da popuni svoje vreme. Pošto nije tako, mnogo puta sam je žalila pitajući se šta joj to treba, zašto jednostavno ne kaže nemam vremena i kraj.Jednom prilikom dok mi je pričala kakve je sve vratolomije morala da izvede da bi nabavila lek za sina nekog svog bivšeg učenika, nisam mogla da odolim , a da joj ne kažem : Zašto to radiš? Šta te briga za nekoga kog jedva i poznaješ? Tog trenutka je promenila izraz lica, pogledala me mirno i rekla: NE MOGU, NE MOOOGUU , znaš koliko puta su meni pomogli potpuno nepoznati ljudi kada mi je pomoć bila očajnički potrebna, ko sam ja da se pravim da ne vidim taj očajni pogled.
Osećala sam kao da je prosula kofu ledene vode po meni. Setila sam se upravo onoga što je rekla, koliko samo puta, upravo onda kad mi je bilo neophodno, dobila pomoć od potpuno nepoznatih ljudi koji su kao nešto najprirodnije skidali i najteže kamenje sa mog srca. Bila sa im zahvalna naravno, ali nikada nisam razmišljala na ovaj način. Nisam shvatila da treba da se pridružim tim ljudima koji čine dobro, dobra radi, da upravo zato što što sam i sama osetila nečiju blagost i dobrotu , treba da doprinesem njihovom širenju.
Posle tog razgovora osetila sam da postoji nešto kao mreža dobrih ljudi, koji tiho ćutke, čekaju da im se ukaže prilika za dobro delo, učine ga i nikada, baš nikada ne pričaju o tome. Znam dobro da postoje, osetila sam na svojoj koži i želim da budem jedna od njih.
Ta želja je sama po sebi dobra, ali nikako nije dovoljna. Primetila sam da nemam senzore da prepoznam kada je trenutak da pomognem nekom. Događa mi se da shvatim tek sutra da sam propustila divnu priliku da pomognem . Navika je čudo i naša navika da okrećemo leđa i zatvaramo oči pred tuđim problemima, stvorila je oklop koji je teško probiti. Tvrdo srce, tvrd pogled jesu ono što srećemo svuda okolo i kako god mislili da se štitimo, mi se zapravo otuđujemo i činimo sebe usamljenijim i otuđenijim na taj način.
Svojski se trudim ovih dana da malo istanjim taj svoj oklop i pomognem da DOBRO prostruji mojim srcem, dodirne ljude oko mene i malo tek zaličim na svoju dragu prijateljicu.
Pozvana sam sinoć na Rusko veče u bibioteci. Moja prijateljica je organizator i ja se trudim da je podržim bar svojim prisustvom, kad već sve ostalo organizuje sa svojom ustaljenom grupom. Volim da budem tu , pomni sam posmatrač, jer ona od mene očekuje zamerke, kritike i pohvale. Moram da kažem da su pohvale ono što najčešće dobija, ne zato što je štedim, već zato što je jednako predana onome čega se prihvati, kao što ume da uhvati onaj pravi put sigurnog uspeha, koji obuhvata izbor teme, goste, prostor, samu komunikaciju svih prisutnih koja na kraju kulminira u onaj divni osećaj korisno i prijatno provedene večeri. Male ruske balerine, kao prelepi leptirići igrale su pred nama i izgledale tako nestvarno, bezazleno, kao anđeli. Ono što me je dovelo do toga da se osetim zaista neprijatno , bile su moje suze. Ni od kuda, zajedno sa muzikom pesme " Večenji zvon" krenule su lagano i u skladu sa ritmom, kao nezaustavljiva bujica tekle bez ikakve kontrole.
VEČERNJE ZVONO
VEČERNJE ZVONO
KAKO MNOGO MISLI
DONOSI ONO.
I KAKO SE ZAUVEK
JA SA NJIM PRAŠTAM
ČUO SAM ZVONO
POSLEDNJI PUT
VEČERNJI ZVON
VEČERNJI ZVON
GDE SAM ROĐEN
GDE JE OČEV DOM
VEČERNJE ZVONO
VEČERNJE ZVONO
KAKO MNOGO MISLI
DONOSI ONO
Duboko, duboko u meni teče krv mog predaka rusa Aleksandra Maksimoviča koji se davno doselio iz voljene Rusije u Vidrovan kod Nikšića i tamo bio učitelj. Podstaknuta romansom iz domovine, ta krv je počela da juri mojim krvotokom, obuzela moje emocije, kao kamen teška tuga , pala na srce i uznela moju dušu kroz jecaje i reke suza, stapajući je sa vekovnom nostalgijom prognanih, usamljenih i nesrećnih duša.
Smirih se nekako . Bio je polumrak . Moji jecaji su bili tihi, niko nije obraćao pažnju i čitanje nekih odlomaka ruskih romanopisaca dalo mi je dovoljno vremena da se priberem.
Osetih mir. Duboko u sebi, bila sam zadovoljna što je moja tuga našla svoj put da izađe na površinu , da je osetim i pustim da ode.
Govornik je završio veče rečenicom : " Kod Rusa je je sve veliko - i ljubav i patnja i bes.
Oh, da je to istina, osetila sam svakim delićem svoga bića te večeri, jer me ta kap ruskog umalo nije potopila.
Proslavih pre dva dana pedesetreći rođendan. Volim svoje rođendane. Kako prolazi praznična euforija oko Nove godine i Božića, tako ja počinjem da se budim srećna, sve mi je lepo, telom mi se širi neka misteriozna milina, srce mi poskakuje u ritmu neke vesele pesmice ( ove godine to je Čolina pesma " Merak mi je") oči dobijaju neki vlažni sjaj, sve mi je lepo, svi su mi dobri i tih dana samo izgleda kao da hodam, ja zapravo plešem , noge mi poskakuju u ritmu muzike koja se opet i opet vrti u mojoj glavi. Boje su jače, događaji stvarniji, moja porodica nekako nežnija, toplija.
Pretvaram se u izvor čiste radosti koja teče, obuzima me celu, ispunjava moju kuću, dvorište, ulicu i sve što dotaknem, vidim i čijem tih dana.
Na svoj pedeset treći rođendan pogledam se u ogledalo , kao i svakog drugog dana, i gle čuda,nećete verovati, izgledam kao da imam, ni manje ni više, nego pedeset tri godine. Ako postoji nešto što me plaši to je opsednutost mladošću. Sa TV akrepi bulje u mene, posle raznih tretmana podmlađivanja , njihova lica deluju jezivije od maske Majkl Majersa iz Noći veštica. Na ulici srećem likove koji misleći da mi daju kompliment, izjavljuju : "Izgledaš kao devojčica" Kud ode ovaj svet ! Da li je normalno da žena sa pedeset tri godine misli, želi, sanja, mašta ili štagod već, da izgleda kao devojčica. Nemogu da progutam takvu glupost , čak ni kad je opravdavam željom da se bude ljubazan. Priznajem da ne umem da se ponašam u toj situaciji i osećam se kao idiot dok se snishodljivo smeškam samo zato da nikoga ne uvredim, a grč u stomaku preti da se pretvori u vrisak : " Jeste li normalni, IMAM PEDESET TRI GODINE I UŽIVAM U TOME".Druga vrsta osoba koje mi daju "komplimente" jesu mlađe, ponekad vršnjakinje mojih ćerki, koje ne mogu prikriti zlobnjikavost u očima . E njima poželim da kažem da to što sam uvek ( bar se trudim da to bude uvek) , uredna, pristojno obučena, čiste kose i našminkana, to je stvar pristojnosti, poštovanja sebe i onih oko sebe.
Ne žalim ni za čim u prošlosti, ne jurim u budućnost. Ne želim da izgledam mlađe, niti želim da se naprasno pretvorim u staricu. Jedino što zaista želim jeste da čvrsto stojim u sadašnjosti , srećna i zadovoljna. Sadašnji trenutak je sve što imam i hoću da uživam u njemu.
Svaka godina daje mi izvesnu prednost u odnosu na sve prethodne, za mnom je moje krhko, stidljivo odrastanje, bolni pubertet, godine bez posla ( i bez plate) , zidanje kuće, stvaranje doma, topline, prezauzetost zbog želje da budem dobra majka, supruga, domaćica, savesna na poslu, na usluzi svojim roditeljima, požrtvovana prijateljica.....godine inflacije, rata, bombardovanje, nadljudski napor da decu zaštitim od sveopšteg ludila, pada morala, turbo folka , podržati ih u toku godina studiranja....
Oh , umorila sam se od nabrajanja. Zato volim svaku svoju godinu, svaku svoju uspomenu, svaku svoju boru. Volim što sam uspela da donekle sačuvam ono najbolje, topli dom, smisao za humor i sposobnost da uživam u trenutku i uvek izvučem ono najbolje!
P.S. Samo da ne zaboravim da vam kažem : TAKO SA SREĆNA ŠTO IMAM PEDESET TRI GODINE!
Jedna od namirnica koja nikako ne sme nedostajati u mom spajzu jesu marinirani sampinjoni. Ne volim da ih kupujem iz vise razloga.
Najpre, domaci su neuporedivo ukusniji, zatim usteda nikako nije zanemarljiva i na kraju uzivam u njihovoj pripremi.
Za mariniranje je pozeljno kupiti sto sitnije sampinjone, ali ako mozete nabaviti samo krupne, nije vazno , i oni ce biti jednako dobri. Ja redovno mariniram dva kilograma sampinjona i svi sastojci su prilagodjeni toj kolicini. U veliku posudu sipati 1 l. vode, 1 dcl. sirca, malo ulja, 3 kasicice soli, 2 kasicice secera, origano, majcinu dusicu, bosiljak i biber u zrnu. Dok cekate da sve to provri , naseckajte sampinjone. U kljucalu vodu sipati seckane sampinjone i kuvati ih petnaestak minuta. Prohladiti i sipati u tegle.
Ako postoji nesto oko cega u mojoj porodici vlada apsolutni sklad to je hrana. Isprobavanje novih recepata ,koriscenje novih zacina, kombinovanje razlicitih ukusa , uvek je bilo rado prihvaceno. Moje cerke , jos kao vrlo male, rumenih obarscica, zavrnutih rukava , mesile su testa, penjale se na stolicicu da bi videle sta se to krcka u loncu ,
vrlo ozbiljno davale primedbe i kao vrsni poznavaoci gastronomije vodile polemiku koji zacin treba dodati ili eventualno oduzeti .
Razne nacionalne kuhinje, fast food, slow food, sve je to bez ikakvih predrasuda bilo isprobano, a potom prilagodjeno nasim ukusima. Danas , kada se svi sastanemo nedeljom na rucku , mirisi kuhinje daju divnu toplinu mojoj kuci, lagano kao magijom moje cerke se iz odraslih mladih zena pretvaraju u male devojcice koje trce ka sporetu , penju se na stolicicu , malim bucmastim rucicama dizu poklopac i odusevljeno uzivaju u mirisu koji se siri . Zaviruju u rernu i sa nestrpljenjem cekaju da sednu za sto. Dezert je uvek vrhunac , cokolade poslastice, vocne kocke , prosto uzivanje svim culima uz opusteni ragovor, prepricavanje porodicnih anegdota, veseli smeh , posle koga se svi osecamo odmorno, vedro i zbog cega ja mislim da s pravom mogu moju kuhinju nazvati SOULFOOD. Naravno svako od nas ima svoje favorite Moje starija cerka ima zaista sofisticiran ukus kada je hrana u pitanju, eksperimentise i uziva podjednako u pripremanju , kao i u konzumiranju hrane . Moja mladja cerka je kuvar tipa Jamy Olivera, voli da neobavezno dodaje, oduzima, hrane je jednako oko sporeta , kao i na samom sporetu, ali je zato ukus vrhunski. Moj suprug je zaduzen za fastfood u nasoj kuci, pice, sendvice, pomfrit i tu je zaista nenadmasiv.Ja volim da mesim, volim duga pripremanja hrane , ono kad , dok se rucak kuva dodje i komsinica ili drugarica da pripomogne, isecka nesto, samelje, popije se kafica, poporica se malo, razmene se recepti i slicno tome.U svakom slucaju kuhinja je srce naseg doma.
Naše druženje je rital koji postuju i svi članovi naših porodica, pa nam je uvek obezbeđen mir i tišina, te večeri niko ne zove, ne dolazi, sve je podređeno našem druženju.
