среда, 27. март 2013.

SNEZNO DETE

                                                                                           28.03.2013

Lepota martovskog snega jeste u tome sto mogu da uzivam u lepoti ogromnih pahulja, sa radoscu gledam kako beli pokrivac pretvara moju svakodnevicu u cudesnu bajku, a da pritom budem oslobodjena svih briga koje visenedeljna okovanost snegom i ledom donosi.Kakva god mecava bila, brzo ce proci. koliko god santimetara snezni pokrivac imao , za nekoliko dana od njega ni traga nece ostati.




Uzivajuci u krupnom i vlaznom martovskom snegu  ovih dana, pocela sam da citam knjigu `` Snezno dete``Ejovin Ajvi. Same korica, pa uvod potom i svaka sledeca strana, sve vise su me asocirale na sopstveno detinjstvo.Snezna devojcica, Snezana tj. ja.Moja draga tetka prelepog imena Biserka, imala je samo dvanaest godina kad sam se ja rodila.Kao najmladjoj u porodici trebalo joj je dosta suza, molbi i ljutitih prepirki, da se izbori za moje ime. Na drugoj strani bili su stric i tetka, nesto stariji od nje i mnogo manje kreativni, sa predlozima za neka obicna imena, toliko obicna da ih niko vise i ne spominje, ali puni zelje da joj teraju inat i budu punopravni ucesnici u tom vaznom zadatku. Uz mnogo suza, moja draga tetkica izborila se da moje ime bude Snezana.
 Rasla sam i proslava svakog rodjendana  bila je ulepsana dolaskom moje tetke, mirisom kajmaka i susenog mesa, prelepih djakonija koje su baba i deda slali po mojoj tetki i kojima smo se radovali. Sve je mirisalo na ljubav i tugu. Uvek mi se javljala slika babe i dede kako nas prate, deda koji krije suze, baba ih brise maramom i moje srce koje se cepalo od tuge zbog rastanka sa najdrazima. 



Medjutim tetka i ja, imale smo tajnu, istog trenutka kad ostanemo same, spontano bi krenula prica -Onog dana kad si se rodila sneg je bio ogroman, toliko veliki da je baba jedva nasla put od porodilista do kuce.Snezna mecava je bukvalno zavejala kapiju.Ali kad je usla i rekla da se rodila devojcica , moja tetka je zapocela borbu koja je trajala danima, znala je da je jedino prihvatljivo ime za devojcicu rodjenu po ovakvom vremenu Snezana. Jednom davno ziveli su muz i zena koji nisu imali dece, godine su prolazile i oni su jako tugovali zato sto nemaju dece.Jedne  zime pao je veliki sneg i oni su odlucili da od snega naprave sebi jednu devojcicu, plave kose i ociju i rumenih obraza.Kada su usli unutra da se zagreju, skuvali su caj i devojcica je usla za njima.Baba i deda su bili presrecni, igrali se sa njom, cuvali je.Zima je prosla i sneg se odavno otopio, devojcica je bila lepa i dobra, volela su je sva deca i svakoga dana su dolazili da se igraju sa njom.Vreme je prolazilo i dosla je jesen.Deca su zamolila babu i dedu da je puste da ode sa njima do sume da se igraju. Devojcica je molila da je puste i deca su obecala da ce je cuvati.Posle mnogo razmisljanja baba i deda su je pustili.U sumi je bilo mnogo opalog lisca i deca su zapalila veliku vatru i preskakala je. kada je dosao red na Sneznu devojcicu, ona je potrcala , skocila i istopila se. Deca su se vratila iz sume, ali bez nje. Baba i deda su bili neutesni i plakali su za svojom sneznom kcercicom.Zbog nje devojcice koje se rode kad pada sneg dobijaju ime Snezana.

Prica moje tetke dugo me je ostavljala bez daha i nisam prestajala  da se nadam da ce nekim cudom  devojcica preziveti vatru i vratiti se kuci.Knjiga Snezno dete potpuno je opravdala moja ocekivanja.Jednako bajkovita, setna i puna ljubavi, ispunila je toplinom moje zimske dane. Vratila u secanje tugu mojih rastanaka sa babom i dedom, koji vec dugo nisu medju zivima, ali cija me ljubav i sada greje.Moja draga tetka, kada je odrasla i udala se, zivot je bas nije mazio, ali secanje na nase zajednicke uspomene jos uvek greje nasa srca u ovim hladnim danima.