NE BAŠ OBIČNA NEDELJA

 

 Protekla nedelja bila je puna dogadjaja.Istovremeno dani su tekli mirno, sa nekom neobjašnjivom lakoćom, da se sada pitam kako je moguće da su sve moje misli, odluke, dogadjaji, slučajnosti,ljudi, stali u samo nedelju dana.Sve je teklo lako, bez najmanjeg napora, svaki pojedinačni dogadjaj, razgovor, pročitani pasus,šetnja, moji snovi, uzimali su vremena tačno koliko im je potrebno i užurbanost je nestala iz mog života. 

Što se čitanja tiče, cele nedelje sam čitala Anais Nin, opušteno i lako.

Svakodnevne šetnje donele su mi uživanje u cvrkutu ptica, ledenoj površini jezera, , mirisu zemlje natopljene vlagom i trulim lišćem. Jata gladnih vrana nadletala su polja. Tmurni oblaci kovitlali su nebom.

Svetosavska akademija bila je svakako društveni dogadjaj nedelje. Bila je ovo najduhovnija akademija kojoj sam prisustovala, bez sumnje . Izbor pesama i samo izvođenje školskog hora bilo je izvanredno. Školska predstava o Svetom Savi modernizovana i divno izvedena.Volela bih da taj trend stavljanja akcenta na samu duhovnost koja jeste poenta cele predstave raste iz godine u godinu.

Sledeće večeri , moja Gava je imala promociju svoje knjige pesama "Zapisi". Promocija je bila neposredna, topla, iskrena koliko i ona sama. 

Protekle nedelje sam nastojala da svoje obaveze smanjim na minimum i da odvojim vreme za ono što je najvažnije, a to je razmišljanje, čitanje, šetnja i spavanje.

Ono o čemu sam razmišljala:

1. Često se događa da čujemo šta ljudi oko nas rade, vidimo to na TV, pročitamo u novinama ili prosto čujemo u razgovoru i uvek poželimo da time ispunimo svoj život. Na taj načun samo sužavamo svoj prostor, zatrpavamo svoj život, ali da bude jasno , taj PROSTOR je vrlo važan i ne treba ga tek tako pretrpavati.

2.Stvari za kojima poludimo, koje nam zvuče tako kul, često su vrlo štetne, jer nam oduzimaju vreme i često su čista destrukcija našeg života.

3.Uvek treba ostaviti nešto slobodnog vremena u toku dana, vremena bez plana, obaveza...

4. Savremeni život daje preveliki naglasak na uzbuđenja, svi luduju za adrenalinom i to je šteta, treba naglasak staviti na bogatstvo unutrašnjeg života.

5.Ogromno zadovoljstvo predstavlja sama šetnja.

6.Sedeti mirno sama sa sobom u tišini, osluškivati sebe, svoje snove, veliko je uživanje.

7. izbegavati šoping.

8.Lagani način života daje više slobode, manje opterećenja, briga, manje umora.

9.Pažnja je nešto najvrednije što imamo i treba je dati svojoj porodici, prijateljima, ljudima oko sebe, a ne internetu.

ANAIS NIN

Gledajući jedno popodne knjige na svojoj polici, dopala mi je ruke knjiga "Prsten" Anais Nin. Kupila sam je pre godinu ili dve, prelistala i ostavila. Kako to obično biva, došao je pravi trenutak za tu knjigu. Nisam se osećala najbolje.Neka praznina potpuno nepoznatog uzroka,tištila me je ovih dana, besmisao i blagi očaj , napravili su tanak filter između mene i mog života. Gledala sam nekako sa strane, kao film koji ne uspeva da me zainteresuje.Pa tako osim činjenice da sam bila potpuno svesna da nešto treba da me raduje, nasmeje, oduševi, podstakne saosećanje,sve ostalo je bilo nekako nestvarno. Bila sam prisutna , ali da učestvujem uspela sam samo fizički, prostim prisustvom i to je sve. Um mi je takođe savršeno funkcionisao, moje misli dobile su neku nepoznatu dubinu, sve je postalo jasno. Jedino su emocije potpuno izostale, samo ogroman prazan prostor koji zjapi i prosto me plaši. Činilo mi se da je prisutan i neki fantomski bol. Imala sam osećaj da je zavladala epidemija odsustva emocija. Nazvala me je prijateljica i na moje prvo pitanje : "Kako si" počela je da priča kako joj se događa nešto čudno i kako ne pamti kada se iskreno, u srcu obradovala nečemu, kada se smejala iskreno, kada je zadni put ma koju emociju osetila , ne duboko, nego ma kako!

Shvatih da je vrag odneo šalu i da je svaki trenutak života savršen , svaka emocija pravo bogatsvo. Anais Nin piše da je najdublje iskustvo u životu doživela ne tragajući za dubinom, već za zadovoljstvom...

Zadovoljstvo je za mene :

1.Čitanje-Moja mala biblioteka, sve knjige koje volim i koje sam uspela da kupim. Sve knjige koje sam pročitala, počevši od bajki, preko lektire, sestre Bronte, popularne psihologije...  svaki period mog života bio je obeležen svojom vrstom knjiga.

2.Pisanje-Dnevnika, mašte, snova, bloga ...

3.Šetnje- su uvek bile moje uživanje i moja navika, moja nasušna potreba.

4.Fotografisanje-volim da fotografišem zanimljive detalje u toku dana i treba mi novi fotoaparat.

5.Vežbe-mnogo sedenja na poslu znači da mi je vežbanje neophodno.

6.Zdrava hrana- napraviti korekciju namirnica koje kupujem i koristim.

7.Ženstvena garderoba- menjati svoj stil, oblačiti se ženstvenije.

Manje stvari, stresa i obaveza, donose više vremena, novca i energije. 

 

 "Žene uvek umišljaju da će , ako budu imale moje cipele, haljinu, frizuru, šminku, izgledati kao ja. Pojma one nemaju kakvo je tu veštičje umeće potrebno. Pojma one nemaju nemaju da ja nisam lepa, nego samo tako delujem u određenim trenucima."

                                                                                            ANAIS NIN

MARIJANIN ROĐENDAN

Bez obzira na činjenicu da je naša planeta puna dece, pa samim tim i majki, svaka od nas zna , koliko je , biti majka, duboko lični doživljaj. Niko drugi nikada ne sazna milione detalja koji zauvek budu poznati samo majci, koja sve i da želi ne može nikome opisati osećaj kada se beba prvi put pokrene u stomaku. Kako ste zatreperili kada ste je prvi put videli, kad vas je prvi put dotakla ručicom, kada je svoju sestru prvi put uhvatila za prstić i tako zaspala, a Katarina sva brižna, nije smela da se pomeri ,da je ne bi probudila. Prvi osmeh, bistrina i radost u očima vašeg deteta. Koliko je uzbuđenja doživela oko nekih najednostavnijih stvari, prvog Sneška, neke lutke koju je dugo želela, Deda Mraza. Kako su joj sjajile oči kada ste joj pričali omiljenu bajku .... Pa ni kako ste srećni kada ta "beba" slavi trideseti rođendan!

JEDNOSTAVAN ŽIVOT

Koliko je komplikovano pojednostaviti svoj život zna verovatno svako ko je to probao. Ja već duže vreme  razmišljam o tome, čak me ponekad ponese ideja da sam  pomalo i uspela , ali me stvarnost brzo i bolno vrati tamo gde pripadam, na početak. Sve se uglavnom odvijalo korak napred, tri koraka nazad. Pokušaji iznova i iznova, nisu doneli NI JEDAN JEDINI dugoročni rezultat.

Danas, dok sam pokušavala da sašijem svoj prvi pačvork nadstolnjak, sinulo mi je- previše razmišljam o tome, previše hoću da delujem, da radim nešto konkretno, sprovodim radikalno odluke, dolazim do značajnih otkrića....

GREŠKA!

Sve u životu je stvar srca, pa i sama promena. Treba zaroniti duboko i pustiti da srce vodi, od samog razloga za promenu, do njene realizacije. Jedino tada sve ide lako , spontano i bezbolno. 

Za početak odričem se svega što mi donosi stres i ostavljam mesto za ljubav i mir u mom životu.

Počeću da pravim listu sresnih stvari u mom životu i lagano ih eliminišem....

 

Šivenje ovog lepog stolnjaka je ono što volim i što briše svaki osećaj nemira dok sam zauzeta ovim poslom.

 

Hvatanje sunca u našoj sobi danas popodne!

Popodnevni odmor i razgovori ....

Kolekcija čajeva definitivno svedoči da je zima došla! Biljni ili voćni - ko šta voli, ali svakako svi UŽIVAMO u ispijanju čajeva sa limunom, medom, u društvu, sami uz knjigu ili film. Kako god , trenuci mira i ljubavi!

NE BAŠ OBIČAN PETAK

 

 

Osećam se umorno već neko vreme. To više nije umor koji nestane kada se dobro naspavaš. To je umor koji se samo uvećava mesecima i stvara onaj osećaj nemoći i predaje, muti razum , uništava imiunitet i dovodi do potpunog nestanka prirodne , iskonske borbe za opstankom. 

Znam kakve opasnosti vrebaju čoveka kada se poremeti taj unutrašnji mehanizam, koji nam je svima dat, ali  sa kojim, očigledno nisam umela da se uskladim. 

Osećam se jako slabo, lomno i ono što je neophodno krećem sa velikim spremanjem svojih misli, navika i načina života....

Pišemo se...

MIR BOŽJI

 

 

 

 

Izlazimo iz crkve posle ponoćne liturgije i počinje da pada sneg. Toplo je. Krupne paljulje ne padaju, one plešu pred našim očima i nestaju onog trenutka kad dodirnu zemlju. U vazduhu MIR,  U nama MIR. Svake godine u noći izmeđi Badnje večeri i Božiča , osetim svim svojim bićem dubinu rečenice kojom čestitamo Božič jedni drugima : " MIR BOŽJI, HRISTOS SE RODI ."

NEKA OSVETA OSTANE BOGU

Moram priznati da se tokom godina , moja iluzija o pravednosti , u razlićitim oblastima živata, nekako ozbiljno  poljuljala. Jedino što sam shvatila jeste da je pravda neka idealana kategorija, kojoj bi trebao da teži svaki pojedinac, a posebno društvo u celini. Gledajući sada na taj period u svom životu, shvatam da sam živela u idealnoj porodici, gde sam bila voljena , mažena, pažena od roditelja (nemam braće i sestara) , šire i uže porodice i verovala da sva deca na svetu žive upravo tako. Jedan period, sam čak , potajno zavidela, jednoj drugarici iz Doma za decu bez roditelja, jer je ona osim tate, koga je posećivala vikendom, imala gomilu vaspitača, drugara i oni su se tako ludo zabavljali, da sam jedva čekala da odem u posetu "domcima" i budem deo te divne , vesele , družine. Ponekad noću, kad nisam mogla da zaspim, maštala sam da moji roditelji nekako odluče da je najbolje za mene da budem u Domu, pa tako i ja , dobijem veliko društvo u sobi i kad ne mogu da zaspim, umesto lutke, dobijem drugarice sa kojima bih mogla da pričam, tešim ih ako sanjaju ružne snove i tako to, sve nešto vezano za njihove dogodovštine o kojima sam slušala u školi. Jednom sam se čak ponadala da ću naprasno dobiti sestru, jer se mojoj drugarici Ljubici, koja nije imala roditelje , razbolela baba kod koje je živela i postojala je mogućnost da baba ode u bolnicu, pa se moja mama ponudila da Ljubica dodje kod nas za to vreme. Na moje veliko razočarenje baba je ozdravila i ja nikada nisam dobila sestru, sve se završilo Ljubicinim i mojim držanjem za ruke do škole i nazad.

Iz ove moje priče može se zaključiti da sam ja bila neko nesrećno dete koje je bilo previše usamljeno. Sam Bog zna da to nije bila istina i da se vodila prava otimačina oko mene , između mojih tetaka i strica, ko će me gde voditi, sa kim ću spavati vikendom. bila sam stalno između babinih uspavanki i dedinih šetnji do štale, hranjenja i timarenja našeg konja, mužeja krava, raznošenja mleka, bila sam prva koja sme da vidi i dodirne tele, davala im imena, kupala se na Neri dok oni obrađuju zemlju itd....

Jednom rečju plovila sam na oblaku ljubavi i uživala u svakom trenutku.

Kakve sad veze ima moje detinjstvo sa pravednošću? Pa eto bila sam voljena , srećna i mislila da je to pravedno i da pravda i ljubav  pripadaju  svakom deteu na ovom svetu. Moj tata je nekako svojim doživljajima iz rata ( rođen je 1936 godine) potsticao tu moju ideju da je u životu sve veselo i pričao nam priče o bombonama koje su im delili Nemci, o svojoj partizanskoj školi i učiteljici, o zbegu (tako je govorio) pred četnicima.... 

Prvi put u životu nepravda me je nekako sačekala 1999 godine, kad je bukvalno ceo veliki svet bombardovao malu i nejaku Srbiju, paradirao silom i ti ljudi, državnici koji vode velike i ozbiljne države , oštrili su zube nad jednim malim narodom, vežbali strogoću  i kao dan, pojasnili mi pravednost svetske politike i veličinu sujete onih koji je vode. 

Posle se nekako na mala vrata, ušunjala tema pravednosti i prošarala razne oblasti moga života. Zajedno sa pravedošću, došla je na tron tema osvete i nikada mi nije postala bliska. Nikada se nisam osećala prijatno kad krenu razgovori: "Neka, tako im i treba! Neka vide malo kako je nama bilo. " Ponekad samo , u trenucima samoće , spontano, osećala sam kako duboko u meni, lagano , teku stihovi  Alekse Šantića- Moja otadžbina....

Kada je taj osećaj osvetoljubivosti u pitanju , bilo da se svetimo lično ili se samo radujemo tudjoj nesreći, zato što mislimo da je taj neko bio zao prema nama i prosto to zaslužio, mislim da je citat iz knjige DARUJTE LJUBAV iz života svete Carice Aleksandre Romanove,  prava i jedina mera koju smemo sebi dozvoliti -

Uslovi zatočeništva su postajali sve gori, a carska porodica ne samo da nije bila ozlojeđena , već je ispoljavala štedro milosrđe prema svojim generalima i prema Rusiji. U to vreme je kneginja Olga , najstarija kći Nikolaja Aleksandroviča i Aleksandre Fjodorovne napisala:

" Otac je molio da se presnese svima onima koji su mu ostali verni da se ne svete za njega, da je svima oprostio i  da se moli za njih, i da osveta nije potrebna , samo treba imati na umu da će zlo koje sada postoji u svetu, postati još jače , ali se zlo ne pobeđuje zlom, nego ljubavlju."

To je misao koju bih volela da moja deca usvoje kada je osveta u pitanju. Mislim da imaju divnu podlogu, dobre duše i da će ih  Bog sam dovesti do toga da njihova srca budu toliko puna ljubavi , da u njima nema mesta ni za šta drugo, osim ljubavi i samo ljubavi!

NEGDE OKO NOVE GODINE

                                

 

Zadnjeg dana 2015 godine konačno mraz. Priznajem da ne ludujem baš za zimom , ali kad je već tu, nije na odmet da nam se pokaže u punom sjaju.  Budim se i napolju počinje da pada sneg , tek po koja pahulja! Gole grane, bez i jednog listitića, sivo nebo, leden severac. Prvi pravi zimski dan i poslednji dan kalendarske godine. Idealan da se provede u kući uz dobru knjigu i novogodišnje filmove. Poslednjednjih dana sašila sam Novoodišnje stolnjake Katarini i Marijani.Nisam se odavno bavila krojenjem i šivenjem, pa sam bila vrlo sumnjičava u vezi njihovog kvaliteta . Ispostavilo se da sumnja u moje sposobnosti nije bila nimalo opravdana i da su se Novogodišnji stolnjaci veoma dopali mojim ćerkama. Bila sam vrlo srećna zbog toga. 

S obzirom da obe imaju prvu Novogodišnju noć ( pripreme i sve što uz to ide ) u braku, poželela sam da im malo olakšam spremanje, time što sam napravila tri torte (Doboš, Švarcvald i Čizkejk ) , svaku podelila na tri dela i svaka od nas je dobila po jednu celu tortu sa tri različita ukusa. Ideja se vrlo dopala svima i bila je stvarno pun pogodak.

 

Ispratili smo 2015 godinu sa velikom zahvalnošču, jer nam je donela dva venčanja, dovela je dva Aleksandra u naš život, koji su usrećili naše ćerke i na taj način obogatili našu porodicu. 2015. će svakako u našim životima ostati kao jedna od najznačajnih godina i zauvek upamćena. 

 

 

 

 

 

 

Ono što svako želim da napišem kao vrlo važan,  moj lični  ut

isak - to je da mi svaka naredna godina dolazi kao lepša, celovitija i srećnija od prethodnih. Zato , moram priznati, beskrajno se radujem 2016 godini i svakom novom danu! Radujem se novim jutrima, knjigama, idejama i njihovom ostvarenju , svemu što ću naučiti, emocijama koje ću podeliti i prosto radujem se,  jer je toliko toga čemu se imam radovati...

SREĆNA NOVA 2016 !