четвртак, 16. јануар 2014.

                                                    SREDA POPODNE




Dani praznika ,topline, porodice, lagano teku.Kucom se sire mirisi cimeta, vanile...Kuhinja puna bozicnih djakonija, sobe pune novogodisnjih poklona i ukrasa...Daljina sa koje sve to posmatram vrlo je neobicna, kao da se sve to ne dogadja meni i u mojoj kuci. Sve je cudno, poput sna. Imam potrebu da se trgnem, otvorim oci sirom, unesem emocije, jace uocim boje, saberem misli u , bas ovaj ,trenutak.Tu sam,  a kao da mi je sve nekako iskliznulo, nista ne dozivljavam, samo posmatram nezainteresovano i sa daljine. Zelim da uhvatim trenutak, emociju, koja uz kompletnu sliku, svakako ide, ali ne uspevam.Nije san, a da bi postali stvarnost treba da zakoracim u taj lik, koji bi trebalo da sam ja, da udjem, ucestvujem, osetim. Treblo bi da mi neko kaze kako? Kako drugi ucestvuju u svojim zivotima? Kao da je neka cudna opna izmedju mene i mojih misli, mojih cula, opna koju ne umem da uklonim. Ne mogu da doprem do sebe, nema me, bludim, a kao tu sam, ucestvujem u svemu, vrlo aktivno, cini se i niko ne primecujeda me nema .Ne znam  ni gde sam niti kada cu se vratiti. Dani praznika, topline porodice , lagano teku...