Buđenje je uvek sukob između poslednjih obrisa naših snova, jednog potpuno zaokruženog sveta događaja, slika i emocija , koje neumitno nestaju, ma koliko se trudili , u toj magli , između sna i jave da ih zadržimo u svom sećanju. Poslednji tragovi naših snova nestaju pred svetlom planova, obaveza i događaja novog dana. Leti se to događa brzo, u trenu, obasjani jutarnjim suncem, snovi nestaju i ustupaju mesto blještavilu novog, toplog dana, svesnog svoje moći. Jesenja jutra su nešto sasvim drugo. Jesenja jutra vole moje snove, puštaju ih da se baškare u jutarnjoj magli dok nasumice pratim belu liniju puta i jedva nazirem drveće pored njega. Sećanja na snove izranjaju iz magle i lagano grle moja ramena, svojim mirisom češkaju mi nozdrve, kroz poluspuštene trepavice promiču mi slike, šapuću na uvo i znam da žale za našim rastankom , jednako kao i ja. Jesenja jutra nastoje da mi rastanak sa snovima učine manje tužnim, nadoknadjuju mi to divnim sunčanim zracima. Čim se magla povuče, zlatno liše mi pleše pred očma , nebo postaje plavo kao na slici nekog impresioniste .
Razmišljam o tome da kao što dan izroni iz sna, kao što sunce pobeđuje maglu, tako i neke istine , saznanja o našim životima, izranjaju iz magle naših frustracija , strahova, neznanja i želja. Trenuci otkrivanja istine , kad sve postaje jasno, obasjano svetlom konačnog saznanja, uvek su trenuci kad naš život krene uzlaznim tokom, kad se sva naša čula probude i kad trijumf samog života preplavi sve u nama i oko nas.
Volim jesenja jutra, volim svoje magle, uživam da ronim u svojim frustracijama, da otkrivam svoje strahove, da ih sagledam sa svih strana i oduzmem im moć. Tokom godina , sve te magle koje su me obuhvatale , svi snovi kojih sam se grčevito držala, doprineli su samo da sunce, koje se neumitno pojavljivalo, uvek učini da sa njim izroni istina, živopisna i sjajna i obasja moj dan, moj put i moje srce napuni ljubavlju.