Kiša, neuobičajeno hladni dani, sunca ni za lek, doprineli su da, kad već nemam pametnija posla, provodim vreme negde između sna i jave, sećajući se nekih prošlih aprila... i tako zaključim da je mesec april u životu mom znao da bude baš nekako poseban mesec i to u vrlo pozitivnom smislu. Prvi posebni april bio je u vreme kada sam imala petnaestak godina ( znači davno) i još uvek su mi pred očima tek olistale krošnje prekrivene tananim bledo zelenim lišćem, dani dugi, večeri tople, a ja imam dečka.... zabavljali smo se negde oko mesec dana i već mi je bio kamen oko vrata. Redovno je izlazio u grad sa mnom i sa mojim drugaricama, šetao sa nama, ispunjavao sve moje želje i možete zamisliti kako mi je samo išao na živce. Međutim pošto je jako dobro podnosio sva moja ludovanja, nisam imala zašta da se zakačim, ljudski se posvađam i raskinem. Dani su bili sve lepši, sunca sve više, šetnje sve duže, a njegovo prisustvo mi je kvarilo svaki dan. Tačno 1 aprila odlučim da raskinem pa šta bude. Sa teškom mukom, kažem mu kako stvari stoje i prekinem tu mučnu situaciju....oooo kako sam samo bila srećna, taj božanski osećaj slobode, lakoće kojom sam hodala, predivni miris prolećnih večeri koji sam udisala.... Nekoliko godina, možda i celu deceniju kasnije, dobila sam posao i tačno 1 aprila bio je moj prvi radni dan. Sa posla sam dolazila umorna i iscrpljena, dobila sam podočnjake, popodne dugo spavala i tek negde trećeg dana moji su skupili hrabrost da me pitaju kako mi je na poslu. Rekla sam da za sada samo sedim i gledam kako ovi drugi rade, najpre su se zaprepašćeno pogledali, a posle tek što se nisu pogušili od smeha... Ovo je dugo bila jedna od boljih anegdota koja se prepričavala u mojoj porodici. Ovaj april će verovatno ostati upamćen po hladnom i kišnom vremenu, svakodnevnom grejanju kuće i kao nikad do sada, sedenju uz dobru knjigu i gledanju proleća kroz prozor.
