NEŠTO MI JE PROMAKLO

Imam prijatelijicu koja je izuzetno aktivna osoba, prepuna obaveza, odgovorna savesna, Ozbiljni zdravstveni problemi u vidu angine pectoris, vode u kolenu, hroničnih problema sa kičmom itd.... ni najmanje ne ometaju njenu aktivnost. Godina već nas dve uspevamo da bar jednom mesečno obezbedimo naše veče, a tada su potrebni sati i sati , da nadoknadimo propušteno vreme, prepričamo jedna drugoj najbitnije dogadjaje, iznesemo najvažnije probleme, sagledamo ih sa svih strana, izvedemo zaključke i krenemo dalje do sledećeg susreta.

Naše druženje je rital koji postuju i svi članovi naših porodica, pa nam je uvek obezbeđen mir i tišina, te večeri niko ne zove, ne dolazi, sve je podređeno našem druženju.

Godinama unazad postoji jedna stvar oko koje ne polemišemo, ona mi to spomene kao neki usputni dogadjaj, ja saslušam i ponekad budem uključena u priču u vidu neke male obaveze, nabavke broja telefona ili npr. odnesem nešto od A do B i to je za mene kraj.

Radi se o tome da ona često čini razne usluge svojim poznanicima ili ( što je za mene bilo još strašnije) ljudima koje slučajno sretne u autobusu , na ulici ili ma kom mestu gde se nađe. Osoba je koja uliva poverenje, puna empatije i upravo zato ljudi joj se otvaraju , pričaju svoje najintimnije probleme i ona sluša, a to nikada nije slušanje iz čiste ljubopitljivosti, već prave želje da pomogne na svaki mogući način. Pružanje pomoći za nju , tako bolesnu , često predstavlja pravi nadljudski napor i upravo to, ogroman trud za nekoga koga jedva da poznaje , za mene je bilo ravno ludosti. Zašto bih ja trošila svoje vreme, koje nemam , i svoju energiju, koju takođe nemam, za nekoga koga jedva da poznajem .Pritom to su neke aktivnosti koje ona spomene onako usput kao najobičniju stvar koju je odradila.

Da je besposlena, rekla bih da ne zna šta bi sa sobom, pa mora nekako da popuni svoje vreme. Pošto nije tako, mnogo puta sam je žalila pitajući se šta joj to treba, zašto jednostavno ne kaže nemam vremena i kraj.Jednom prilikom dok mi je pričala kakve je sve vratolomije morala da izvede da bi nabavila lek za sina nekog svog bivšeg učenika, nisam mogla da odolim , a da joj ne kažem : Zašto to radiš? Šta te briga za nekoga kog jedva i poznaješ? Tog trenutka je promenila izraz lica, pogledala me mirno i rekla: NE MOGU, NE MOOOGUU , znaš koliko puta su meni pomogli potpuno nepoznati ljudi kada mi je pomoć bila očajnički potrebna, ko sam ja da se pravim da ne vidim taj očajni pogled.

Osećala sam kao da je prosula kofu ledene vode po meni. Setila sam se upravo onoga što je rekla, koliko samo puta, upravo onda kad mi je bilo neophodno, dobila pomoć od potpuno nepoznatih ljudi koji su kao nešto najprirodnije skidali i najteže kamenje sa mog srca. Bila sa im zahvalna naravno, ali nikada nisam razmišljala na ovaj način. Nisam shvatila da treba da se pridružim tim ljudima koji čine dobro, dobra radi, da upravo zato što što sam i sama osetila nečiju blagost i dobrotu , treba da doprinesem njihovom širenju.

Posle tog razgovora osetila sam da postoji nešto kao mreža dobrih ljudi, koji tiho ćutke, čekaju da im se ukaže prilika za dobro delo, učine ga i nikada, baš nikada ne pričaju o tome. Znam dobro da postoje, osetila sam na svojoj koži i želim da budem jedna od njih.

Ta želja je sama po sebi dobra, ali nikako nije dovoljna. Primetila sam da nemam senzore da prepoznam kada je trenutak da pomognem nekom. Događa mi se da shvatim tek sutra da sam propustila divnu priliku da pomognem . Navika je čudo i naša navika da okrećemo leđa  i zatvaramo oči pred tuđim problemima, stvorila je oklop koji je teško probiti. Tvrdo srce, tvrd pogled jesu ono što srećemo svuda okolo i kako god mislili da se štitimo, mi se zapravo otuđujemo i činimo sebe usamljenijim i otuđenijim na taj način.

Svojski se trudim ovih dana da malo istanjim taj svoj oklop i pomognem da DOBRO prostruji mojim srcem, dodirne ljude oko mene i malo tek zaličim na svoju dragu prijateljicu.