Ovog oktobra, čini mi se, kao nikada do sada, moglo se uživati u svim lepotama jeseni. Smenjivali su se lako, kao na filmskoj traci, sunčani, topli mirni dani, stvoreni za boravak u prirodi, čitanje na suncu, duge šetnje, večeri punog meseca. Potom bi iznenada preko noći teški oblaci izlili potoke tople kiše i sve bi mirisalo na vlagu i mokru zemlju. Posle dugih šetnji po kiši uvek bi usledilo dugo leškarenje, gledanje filmova, ispijanje čajeva...čitanje. Košava je danima raznosila lišće po celoj ulici, povijala grane, kvarila frizure i držala nas u kući pored toplih radijatora. Miris toplih kroasana širio se iz kuhinje .
Oktobar je oduvek za mene bio mesec pun događaja, mesec velikih radosti, ali i velikih tuga. Osmog oktobra pre 32 godine , moje venčanje, avantura koja traje i sa godinama dobija na kvalitetu i punoći. Svakako su naše dve ćerke najdragoceniji dar koji je Bog mogao da nam pokloni i ja bih volela da smo se pokazali bar malo vredni tog poklona. Mislim ponekad , sa ogromnim strahopoštovanjem, da prosto nismo u stanju da shvatimo pravu vrednost tog dara, da to prosto prevaziazi našu moć percepcije.
Oktobar je doneo i neke tuge u moj život. Oktobra meseca umro je moj deda po ocu, Budimir i ja sam tada, prvi put , shvatila tako duboko, lično da je smrt sastavni deo života i da je neko ko je za mene uvek tu, koga shvatam zdravo za gotovo, nestao zauvek i da su uspomene sve što imam.
Moja tetka po ocu Milena, inače njegova najmlađa sestra, umrla je u oktobru, iznenada i ostavila nas zatečene. Taj prostor u mom životu ostao je zauvek prazan, njihovo mesto u mom srcu netaknuto.
Tako me je život sam u oktobru naučio mnogo čemu, iznad svega, prolaznosti i kako treba ceniti vreme koje nam je dato za sebe same i za ljude koje volimo.
Nastojim da uživam u svakom danu, da ponešto naučim od svakog čoveka kog sretnem,da pokažem svojim najbližima koliko ih volim i da duboko u duši sačuvam svoj mir .