Čitave noči kiša je dobovala po prozoru. Volim da spavam uz taj zvuk. Nedeljno jutro, kafa u pidžami, spremanje ručka.....mirisi kuhinje...
Zaželeli smo se prirode, šetnje. Kišni dan može biti jednako lep u prirodi kao i u kući. Oblačimo gumene čizme, kišne mantile, kapuljače i krečemo u šetnju. Nebo je olovno sivo, priroda diše punim plućima, miriše zemlja natopljena kišom, trulo lišće. Kapi kiše prave koncentrične krugove po površini vode.
Dišemo punim plućima. Vazduh je vlažan i svež. Skupljamo šišarke, kestenje, beremo crvene bobice sa ukrasnog žbunja. Biće to divna jesenja dekoracija za kuću. Nešto od toga sačuvaćemo za Božić.
Povremeno skidam kapuljaču. Volim da osetim kišu na licu.Dolazimo kući, pijemo topli čaj i širimo plodove koje smo sakupili da se osuše. Još jedan savršen kišni dan!
Volim kišu, šljapkanje po barama, šarene kišobrane, miris mokre zemlje, uopšte, volim sve vezano za kišu. Lenjo ispijanje kafe u bade mantilu , jutros sa Marijanom.... miris čorbe od povrća...miris pečene paprike... popodnevno odmaranje uz filmove....telefonski razgovor sa Katarinom....obe u ušuškane u krevetu.....jednom rečju, savršen kišni dan ...
Paprat u našem dvorištu, sveža i bujna!
Knjige i moje beležnice!
Kiša kroz prozor dnevne sobe.
Pogled iz hola.
Savršen kišni dan!
Iznenadni iskorak iz svakodnevne kolotečine, na samo desetak minuta, naveo me je da promenim ugao gledanja na moj uobičajeni dnevni raspored. Desetak minuta usamljenosti, prazna klupa u parku, tlo prekriveno gomilom opalog lišća, miris zemlje, krošnje drveta obavijene sunčevim sjajem... Niko me ne zove, nikoga ne zovem... samo priroda i ja. Savršen trenutak, stopljena sa okolinom, potpuni mir u meni i oko mene. Osećaj da je to to, ono za čim tragam, čemu težim, ono što ne umem da čuvam u sebi, plašljivo i krhko. Osećaj da sam došla kući. Savršeni trenutak i duboki mir.
Jesenji povetarac podiže lišće i lako ga vrti u krug. Čestice ozona trepere pred mojim očima , prašina sija kao najlepši kristali.... sve je magično... Razmišljam o tome kada je nestala ta magija iz mog života? Uvek sam imala dar da obične stvari u životu gledam drugačije, da iz rukava izvučem čarobni prah i pospem po svojoj svakodnevici, da ŽIVIM bajku .
Kada sam postala previše ozbiljna za takav život? Kada sam počela da krivim nedostatak vremena , odbacila zadovoljstva i posvetila se obavezama, prihvatila ih kao teški jaram i umesto da letim lako iz avanture u avanturu, ja jedva hodam, pritisnuta težinom svoje svakodnevice, sve umornija i sve bezvoljnija. Sav moj život pretvorio se u jedno veliko MORAM, na koje celo moje biće vrišti NE MOGU.
Sećam se da sam kao dete uvek birala sunčanu stranu ulice, živela na sunčanoj strani ulice. U nekom trenutku, pritisnuta obavezama, krenula sam drugom, mračnom stranom. Sve je isto - samo nema sunca !
Zadrhtala sam od hladnoće na tu pomisao. Stavljam ruku u džep svog starog mantila i prsti mi uranjaju u mekani prah. Oh, radosti, čarobni prah se lepi za moje prste. Žurim nestrpljivo , da što pre vratim Božanstvenu lakoću u svoj život. Izlazim iz parka i po navici krečem "drugom" stranom ulice, mračnom i hladnom. Vadim prah iz svog džepa, prelazim na sunčanu stranu , korak mi postaje lak, skoro poskakujem, ptičice pevaju i ja posipam čarobnim prahom svoju putanju.
