Iznenadni iskorak iz svakodnevne kolotečine, na samo desetak minuta, naveo me je da promenim ugao gledanja na moj uobičajeni dnevni raspored. Desetak minuta usamljenosti, prazna klupa u parku, tlo prekriveno gomilom opalog lišća, miris zemlje, krošnje drveta obavijene sunčevim sjajem... Niko me ne zove, nikoga ne zovem... samo priroda i ja. Savršen trenutak, stopljena sa okolinom, potpuni mir u meni i oko mene. Osećaj da je to to, ono za čim tragam, čemu težim, ono što ne umem da čuvam u sebi, plašljivo i krhko. Osećaj da sam došla kući. Savršeni trenutak i duboki mir.
Jesenji povetarac podiže lišće i lako ga vrti u krug. Čestice ozona trepere pred mojim očima , prašina sija kao najlepši kristali.... sve je magično... Razmišljam o tome kada je nestala ta magija iz mog života? Uvek sam imala dar da obične stvari u životu gledam drugačije, da iz rukava izvučem čarobni prah i pospem po svojoj svakodnevici, da ŽIVIM bajku .
Kada sam postala previše ozbiljna za takav život? Kada sam počela da krivim nedostatak vremena , odbacila zadovoljstva i posvetila se obavezama, prihvatila ih kao teški jaram i umesto da letim lako iz avanture u avanturu, ja jedva hodam, pritisnuta težinom svoje svakodnevice, sve umornija i sve bezvoljnija. Sav moj život pretvorio se u jedno veliko MORAM, na koje celo moje biće vrišti NE MOGU.
Sećam se da sam kao dete uvek birala sunčanu stranu ulice, živela na sunčanoj strani ulice. U nekom trenutku, pritisnuta obavezama, krenula sam drugom, mračnom stranom. Sve je isto - samo nema sunca !
Zadrhtala sam od hladnoće na tu pomisao. Stavljam ruku u džep svog starog mantila i prsti mi uranjaju u mekani prah. Oh, radosti, čarobni prah se lepi za moje prste. Žurim nestrpljivo , da što pre vratim Božanstvenu lakoću u svoj život. Izlazim iz parka i po navici krečem "drugom" stranom ulice, mračnom i hladnom. Vadim prah iz svog džepa, prelazim na sunčanu stranu , korak mi postaje lak, skoro poskakujem, ptičice pevaju i ja posipam čarobnim prahom svoju putanju.
Jesenji povetarac podiže lišće i lako ga vrti u krug. Čestice ozona trepere pred mojim očima , prašina sija kao najlepši kristali.... sve je magično... Razmišljam o tome kada je nestala ta magija iz mog života? Uvek sam imala dar da obične stvari u životu gledam drugačije, da iz rukava izvučem čarobni prah i pospem po svojoj svakodnevici, da ŽIVIM bajku .
Kada sam postala previše ozbiljna za takav život? Kada sam počela da krivim nedostatak vremena , odbacila zadovoljstva i posvetila se obavezama, prihvatila ih kao teški jaram i umesto da letim lako iz avanture u avanturu, ja jedva hodam, pritisnuta težinom svoje svakodnevice, sve umornija i sve bezvoljnija. Sav moj život pretvorio se u jedno veliko MORAM, na koje celo moje biće vrišti NE MOGU.
Sećam se da sam kao dete uvek birala sunčanu stranu ulice, živela na sunčanoj strani ulice. U nekom trenutku, pritisnuta obavezama, krenula sam drugom, mračnom stranom. Sve je isto - samo nema sunca ! 
Нема коментара:
Постави коментар