USPORAVANJE

Usporiti, uzivati! Kako raditi sve sto volis opusteno i ne gledajuci na sat? Taj osecaj uzurbanosti, nervoze, previse obaveza koje treba sabiti u tako malo vremena, progoni me vec godinama. Posto se po pravilu nista ne resava samo od sebe, tocak vremena zadnjih meseci poceo je brze da se okrece , meni je sve teze da hvatam korak , a nervoza odnosi i ono malo zadovoljstva u toku dana. Cak i kad isplaniram dan tako da sve moje obaveza lagano plove vremenskim tokom ovoga dana, nekim cudom sve se ispremesta i vremena uvek bude malo , a obaveza vise nego sto je moguce obaviti. Svaki plan reorganizacije poslova, propao je i ostavio samo osecaj bespomocnosti i nervoze.

Jutarnje spremanje, voznja do posla koji volim, prelepi pejzazi, spremanje hrane za moju porodicu, uredjuvanje kuce, briga o cvecu ,moj dan je ispunjen onim sto volim, a ipak je sve zatrovano hronicnim nedostatkom vremena, zbog koga svaki dan postaje gola uzurbanost, umor i nezadovoljstvo.

Kad uvece sednem umorna  , sa onim groznim osecajem da sam ostvarila ceo svoj plan ali da mi je nekako izmakla sustina, sama srz ovoga dana,lepota, mir, spokojstvo,ljubav koja mora biti utkana u svaki tren , ne mogu da se ne pitam sta to ne radim ispravno?Sta se zapravo dogodilo? Godine zurbe. sto vise, sto brze, odnele su danak.Nista vise ne radim lagano i posveceno.
Posvecenost sadasnjem trenutku je nestala cini se bez traga, sakrila se duboko u meni i treba pronaci nacin da izadje na povrsinu i sve obasja. Ta bozanstvena lakoca uzivanja u trenutku, u mirisu pokosene trave, u ukusu caja i divno zaobljenoj solji. Nestala je, ne umem vise to.
Da bih se setila te mirne lepote i lakoce postojanja , koja traje i traje ...vracam se u detinjstvo. Dani su bili tako dugi. Od jutra do veceri cela jedna zaokruzena vecnost.Sunce se lenjo kretalo svojom nebeskom putanjom i svaki trenutak je bio vecnost, trajao i trajao.... Sada vreme iscezava u nepoznatom pravcu, survava se u nebesku provaliju i vise nizasta nemam vremena. 

Najdublje misli o vremenu nasla sam kod sv. Avgustina , on ukazuje na cinjenicu da postoje dva nacina merenja vremena, spoljno i uunutrasnje.Spoljni aspekt vremena odnosi se na kalendarsko vreme .Ta dimenzija vremena je stabilna i konstantna.Unutrasnja dimenzija vremena odnosi se na njegov dusevni dozivljaj , na njegovo opazanje u skladu sa ritmom i procesima u nasem organizmu.Covek je u svakom trenu izlozen prilivom informacija.Te informacije ne nestaju one se skladiste u nasoj memoriji. Svaka informacija zauzima odredjeno mesto.Ako bismo psihu uporedili sa kuglom koja se okrece oko svoje ose, kod deteta ta kugla je manje opterecena informacijama i zato se okrece brze , a vreme se detetu cini sporije. Kasnije ta kugla primajuci nove informacije, postaje sve teza, njeno kretanje se usporava , a covek to subjektivno dozivljava kao ubrzanje svog vremena.

Znanje je zapravo dvosekli mac , ono nam pruza oslonac, ali sa druge strane, zatrpava nasu psihu, oduzimajuci nam i samo vreme.Stavise , suvisna informacija ne pretvara se u znanje , vec u sljaku, mrtvi balast smesten u nasoj podsvesti.

Cak i stvari koje posedujemo zauzimaju odredjeni prostor u nasoj dusi.Covek mora da cuva tu stvar, da brine o njoj, da je nacini delicem svoje duse.Milion informacija, obaveza , stvari koje posedujemo, nalaze se u nasoj kuci i nasim mislima. Sve to skracuje ono vreme koje je dimanzija dozivljaja duse, kao da je gutaju. I zato oslobadjajuci se od informacija, od stvari i na taj nacin menjajuci ambijent u kome zivi, covek oseca kako raste potencijal dusevne slobode.

 Zivot treba biti usmeren na borbu za vreme. U nasem odnosu prema spoljasnjem vremenu od velikog su znacaju doslednost  i postojanje reda u obavljanju poslova. Potrebno je takodje i smanjiti svoje potrebe , pa ce i same brige otpasti same od sebe.Kada je rec o unutrasnjem vremenu , moramo imati izuzetno dobar filter koji je u stanju da precisti bujicu informacija koje dopiru do nas. Pored toga moramo nauciti  da neko vreme provodimo u tisini , ostajuci nasamo sa sopstvenom dusom.Otklonite sve suvisno, informacije stvari, obaveze, jer od njih nas duh klone, postaje trom, kada prostor svoje duse oslobodimo od odraza  i senke svega suvisnog, nase vreme ce ponovo biti smestivo  , oseticemo lakocu zbog zbacivanja svega tudjeg i radost koju smo imali kao deca, draz beskraja, dane koji traju, beskrajna , lepa jutra i veceri u kojima se krije lakoca trenutka.
Ovo je recept !Ono cemu tezim i od cega bezim.

SNEZNO DETE

                                                                                           28.03.2013

Lepota martovskog snega jeste u tome sto mogu da uzivam u lepoti ogromnih pahulja, sa radoscu gledam kako beli pokrivac pretvara moju svakodnevicu u cudesnu bajku, a da pritom budem oslobodjena svih briga koje visenedeljna okovanost snegom i ledom donosi.Kakva god mecava bila, brzo ce proci. koliko god santimetara snezni pokrivac imao , za nekoliko dana od njega ni traga nece ostati.

Uzivajuci u krupnom i vlaznom martovskom snegu  ovih dana, pocela sam da citam knjigu `` Snezno dete``Ejovin Ajvi. Same korica, pa uvod potom i svaka sledeca strana, sve vise su me asocirale na sopstveno detinjstvo.Snezna devojcica, Snezana tj. ja.Moja draga tetka prelepog imena Biserka, imala je samo dvanaest godina kad sam se ja rodila.Kao najmladjoj u porodici trebalo joj je dosta suza, molbi i ljutitih prepirki, da se izbori za moje ime. Na drugoj strani bili su stric i tetka, nesto stariji od nje i mnogo manje kreativni, sa predlozima za neka obicna imena, toliko obicna da ih niko vise i ne spominje, ali puni zelje da joj teraju inat i budu punopravni ucesnici u tom vaznom zadatku. Uz mnogo suza, moja draga tetkica izborila se da moje ime bude Snezana.

 Rasla sam i proslava svakog rodjendana  bila je ulepsana dolaskom moje tetke, mirisom kajmaka i susenog mesa, prelepih djakonija koje su baba i deda slali po mojoj tetki i kojima smo se radovali. Sve je mirisalo na ljubav i tugu. Uvek mi se javljala slika babe i dede kako nas prate, deda koji krije suze, baba ih brise maramom i moje srce koje se cepalo od tuge zbog rastanka sa najdrazima. 

Medjutim tetka i ja, imale smo tajnu, istog trenutka kad ostanemo same, spontano bi krenula prica -Onog dana kad si se rodila sneg je bio ogroman, toliko veliki da je baba jedva nasla put od porodilista do kuce.Snezna mecava je bukvalno zavejala kapiju.Ali kad je usla i rekla da se rodila devojcica , moja tetka je zapocela borbu koja je trajala danima, znala je da je jedino prihvatljivo ime za devojcicu rodjenu po ovakvom vremenu Snezana. Jednom davno ziveli su muz i zena koji nisu imali dece, godine su prolazile i oni su jako tugovali zato sto nemaju dece.Jedne  zime pao je veliki sneg i oni su odlucili da od snega naprave sebi jednu devojcicu, plave kose i ociju i rumenih obraza.Kada su usli unutra da se zagreju, skuvali su caj i devojcica je usla za njima.Baba i deda su bili presrecni, igrali se sa njom, cuvali je.Zima je prosla i sneg se odavno otopio, devojcica je bila lepa i dobra, volela su je sva deca i svakoga dana su dolazili da se igraju sa njom.Vreme je prolazilo i dosla je jesen.Deca su zamolila babu i dedu da je puste da ode sa njima do sume da se igraju. Devojcica je molila da je puste i deca su obecala da ce je cuvati.Posle mnogo razmisljanja baba i deda su je pustili.U sumi je bilo mnogo opalog lisca i deca su zapalila veliku vatru i preskakala je. kada je dosao red na Sneznu devojcicu, ona je potrcala , skocila i istopila se. Deca su se vratila iz sume, ali bez nje. Baba i deda su bili neutesni i plakali su za svojom sneznom kcercicom.Zbog nje devojcice koje se rode kad pada sneg dobijaju ime Snezana.

Prica moje tetke dugo me je ostavljala bez daha i nisam prestajala  da se nadam da ce nekim cudom  devojcica preziveti vatru i vratiti se kuci.Knjiga Snezno dete potpuno je opravdala moja ocekivanja.Jednako bajkovita, setna i puna ljubavi, ispunila je toplinom moje zimske dane. Vratila u secanje tugu mojih rastanaka sa babom i dedom, koji vec dugo nisu medju zivima, ali cija me ljubav i sada greje.Moja draga tetka, kada je odrasla i udala se, zivot je bas nije mazio, ali secanje na nase zajednicke uspomene jos uvek greje nasa srca u ovim hladnim danima.

 

  

zene koje trce s vukovima

            

                                                                            

            Provela sam današnje prepodne u šetnji , trudeci se da živim upravo onako kako sam pisala u svom prethodnom postu, uživajući u svakom trenutku. Nebo je bilo poput ogromnog tanjira koji se ogledao u jezeru i samo je tanki pojas  napravljen od mokre , zelene trave i žbunja ljubičica , sačinjavao jedva primetnu granicu.

Bilo je mokro i mirisalo na travu, kišu, ljubičice i proleće! Razmišljala sam o tome kako se osećam živom i kako je to moje prirodno ``divlje`` , instiktivno , strasno, odano, radoznalo, moje najdublje JA , tako nepredvidivo, povučeno i kako zapravo ja i nemam pravi kontakt sa njim. Pojavilo se ovog jutra iznenada , možda zbog mirisa, zemlje, vode i ucinilo da  krv brže struji,
da vid bude oštriji, mirisi jači.Razmišljala sam o tome kako se osećam potpunom i snažnom. Gde je taj božanstveni osećaj inače?
Uglavnom se gubi negde u magli prilagodjavanja. Nestaje kada se odričem sebe da bi me prihvatili drugi.Izvitoperim se toliko da izgubim dušu i ne znam čak ni gde bih mogla da je nadjem.
      A onda , iznenada, kada sam već duže vreme nastojala da  uhvatim tu čarobnu nit, pojavila se ovog jutra, niotkuda.Naša izbledela vitalnost, može se povratiti, a da je to moguće, uverila sam se tokom raznih perioda svog života, kada je sticajem nekih okolnosti dolazilo do skoka moje energije i mogu reći da sam se tada osećala lakom, snažnom, sve sto je trebalo uraditi, rešiti, bilo je beznačajno u poredjenju sa mojom energijom. Na nekom nesvesnom nivou, toj mojoj novonastaloj snazi, svi sa kojima sam bila u kontaktu, prećutno su odavali počast.Problemi su se rešavali sami od sebe, život se više nije lenjo vukao, već je sve ključalo energijom, strašću. Dani su iskrili , leteli. Stajala sam čvrsto na zemlji, glava mi je bila u oblacima, rukama sam letela na sve cetiri strane sveta i uvek sam bila na pravom mestu.

Setila sam se uvoda za knjigu Klarise Pinkola Estes ``Žene koje trče s vukovima``. Dopao mi se pre nekoliko godina i imala sam ga odštampanog. Hrabrio me je da se ne plašim promena, svoje snage i različitosti.

`` Zdravi vukovi i zdrave žene imaju odredjene psihičke sličnosti- istančana čula, radoznali duh i pojačanu sposobnost za odanost. vukovi i žene po prirodi su skloni druženju, radoznali su i poseduju veliku izdržljivost i snagu.Duboko su intuitivni i brinu o svojim mladima, svom parneru i svom čoporu.Iskusni su u prilagodjavanju stalno promenljivim okolnostima, žestoko su nepokolebljivi i hrabri. A opet, i jedne i druge su proganjali, uznemiravali, lažno tvrdili da su proždrljivi i podli, prekomerno agresivni, manje vredni od svojih klevetnika.Oduvek su bili meta onih koji bi počistili divljinu, ali i divlje predele psihe, uništili ono instiktivno, ne ostavljajući ni traga.``
``Poput staze kroz šumu koja je sve uža i uža, pa se na kraju potpuno izgubi, kreativnoj, nadarenoj, dubokoj ženi prebrzo ponestane tradicionalne psihološke teorije.Tradicionalna psihologija vrlo  je oskudna kada se radi o temama koje su važne ženama- arhetipsko, intuitivno,seksualno i ciklično, ženska dob , ženski način, ženino znanje, njena kreativna vatra.``
``Milioni žena koje su započele kao snažne prirodne sile , postale su autsajderi u vlastitoj kulturi. ``
``Tragovi koje pratimo dovode do našeg najdubljeg Jastava, nazvala sam ga Divlja žena , jer to sve kulture razumeju.Neke žene osete Divlju ženu u sebi dok doje, druge tokom trudnoće ili odgajanja deteta. Neke negujući ljubavni odnos kao što neki neguju vrt.Neki putem vida, gledajući prirodu,vidimo je gde je vidimo, a to je svuda.Putem zvuka, kroz muziku, ples.Pisana ili izgovorena reč.Prava čeznja dolazi kad shvatimo koliko malo vremena posvećujemo mističnom ognjištu ili vremenu snivanja, premalo vremena sopstvenom kreativnom životu, životnom delu ili pravim ljubavima.``
``Kada je žene jednom izgube, a onda ponovo nadju trudiće se da je zauvek zadrže, jer sa njom cveta njihov kreativni zivot,njihova veza ponovo dobija znacaj, dubinu i zdravlje, njihovi ciklusi seksualnosti, kreativnosti, rada i igre ponovo se uspostavljaju, prestaju biti metom  tudje grabežljivosti, stiču jednako pravo pred zakonom prirode na rast i razvoj.Tada njihov umor na kraju dana proizilazi iz zadovoljstava poslom , a ne iz zatvorenosti u preuski  način razmišljanja , posla ili veze. Instiktivno znaju kako živeti, kada otići i kada ostati. ``
`` kada žene ponovo uspostave svoj odnos sa divljom prirodom, nadarene su stalnom unutrašnjom savetnicom, umetnicom, vizionarkom,, proročicom, nadahnjivačicom, intuitivnom osobom, radnicom, stvarateljicom, izumiteljicom, slušačicom,  one ih vode u blistav život  u unutrašnjem i spoljnom svetu. Kada su zene sa  Divljom ženom ta veza zari kroz njih. Bez nje one nemaju uši kojima bi čule govor duše ili primetile udaranje sopstvenog unutrašnjeg ritma.Bez nje , ženine unutrašnje oči zatvara neka nevidljiva ruka i čitavi dani joj prolaze u poluparalizirajucoj dosadi ili jalovim željama.Bez nje žene gube svoju dušu. Bez nje ćute dok zapravo izgaraju.Divlja žena je njihov ispravljač i njihovo srce. ``
``Divlja žena je zdravlje svih žena.Čak i najpotlačenija žena ima tajni život, sa tajnim mislima i tajnim osećanjima, koji su bujni i divlji tj. prirodni.Kada shvatimo divlju narav kao biće za sebe,  biće koje oživljava i prožima najdublji život žene, mozemo se razvijati na nezamislive načine. ``
`` Simptomi narušenog odnosa sa Divljom ženom u sebi jesu - osećaj suvoće, umora, slabosti, depresije, zbunjenosti, ćutljivosti, neuzbudjenosti., osecah straha, slabosti, hromosti, , bez nadahnuća, bez živosti, duhovnosti,  hroničan bes, nepostojanost, nepokretljivost, sludjenost.   Ne ustrajati na sopstvenom tempu, udaljenost od Boga. Strah od uzvraćanja udarca kad nema druge mogućnosti, strah da ustanemo, progovorimo. Kompleks veće vrednosti. ``
``Zdrava žena nalik je vuku, čvrsta, puna životne sile, domišljata , lojalna, pokretna , vidi ne kroz dva oka , nego kroz oko intuicije , koje je mnogooko, gledamo u svet sa hiljadu očiju.Divlja žena je ženska duša, izvor ženskog, temelj. Ona je glas koji govori -ovuda, ovuda. Svaka od nas dokaz je da Divlja žena postoji, samo treba pronaći nacin i vratiti je na površinu.Upoznavanje Divlje žene je proces koji traje čitav život. Kako biste pronasli Divlju ženu vratite se svojim instiktivnim životima, odbacite svoju lažnu kožu, razmotajte zavoje , pripremite lek i znajte, bez vas Divlja žena ce umreti , bez nje umrećete vi. Svi moramo živeti.``
Nešto prepričala , nešto citirala, ali ovo mi deluje najprimenljivije za povratak sopstvenim unutrasnjim ritmovima. Lekovito.