Usporiti, uzivati! Kako raditi sve sto volis opusteno i ne gledajuci na sat? Taj osecaj uzurbanosti, nervoze, previse obaveza koje treba sabiti u tako malo vremena, progoni me vec godinama. Posto se po pravilu nista ne resava samo od sebe, tocak vremena zadnjih meseci poceo je brze da se okrece , meni je sve teze da hvatam korak , a nervoza odnosi i ono malo zadovoljstva u toku dana. Cak i kad isplaniram dan tako da sve moje obaveza lagano plove vremenskim tokom ovoga dana, nekim cudom sve se ispremesta i vremena uvek bude malo , a obaveza vise nego sto je moguce obaviti. Svaki plan reorganizacije poslova, propao je i ostavio samo osecaj bespomocnosti i nervoze.
Jutarnje spremanje, voznja do posla koji volim, prelepi pejzazi, spremanje hrane za moju porodicu, uredjuvanje kuce, briga o cvecu ,moj dan je ispunjen onim sto volim, a ipak je sve zatrovano hronicnim nedostatkom vremena, zbog koga svaki dan postaje gola uzurbanost, umor i nezadovoljstvo.
Kad uvece sednem umorna , sa onim groznim osecajem da sam ostvarila ceo svoj plan ali da mi je nekako izmakla sustina, sama srz ovoga dana,lepota, mir, spokojstvo,ljubav koja mora biti utkana u svaki tren , ne mogu da se ne pitam sta to ne radim ispravno?Sta se zapravo dogodilo? Godine zurbe. sto vise, sto brze, odnele su danak.Nista vise ne radim lagano i posveceno.
Posvecenost sadasnjem trenutku je nestala cini se bez traga, sakrila se duboko u meni i treba pronaci nacin da izadje na povrsinu i sve obasja. Ta bozanstvena lakoca uzivanja u trenutku, u mirisu pokosene trave, u ukusu caja i divno zaobljenoj solji. Nestala je, ne umem vise to.
Da bih se setila te mirne lepote i lakoce postojanja , koja traje i traje ...vracam se u detinjstvo. Dani su bili tako dugi. Od jutra do veceri cela jedna zaokruzena vecnost.Sunce se lenjo kretalo svojom nebeskom putanjom i svaki trenutak je bio vecnost, trajao i trajao.... Sada vreme iscezava u nepoznatom pravcu, survava se u nebesku provaliju i vise nizasta nemam vremena.
Najdublje misli o vremenu nasla sam kod sv. Avgustina , on ukazuje na cinjenicu da postoje dva nacina merenja vremena, spoljno i uunutrasnje.Spoljni aspekt vremena odnosi se na kalendarsko vreme .Ta dimenzija vremena je stabilna i konstantna.Unutrasnja dimenzija vremena odnosi se na njegov dusevni dozivljaj , na njegovo opazanje u skladu sa ritmom i procesima u nasem organizmu.Covek je u svakom trenu izlozen prilivom informacija.Te informacije ne nestaju one se skladiste u nasoj memoriji. Svaka informacija zauzima odredjeno mesto.Ako bismo psihu uporedili sa kuglom koja se okrece oko svoje ose, kod deteta ta kugla je manje opterecena informacijama i zato se okrece brze , a vreme se detetu cini sporije. Kasnije ta kugla primajuci nove informacije, postaje sve teza, njeno kretanje se usporava , a covek to subjektivno dozivljava kao ubrzanje svog vremena.
Znanje je zapravo dvosekli mac , ono nam pruza oslonac, ali sa druge strane, zatrpava nasu psihu, oduzimajuci nam i samo vreme.Stavise , suvisna informacija ne pretvara se u znanje , vec u sljaku, mrtvi balast smesten u nasoj podsvesti.
Cak i stvari koje posedujemo zauzimaju odredjeni prostor u nasoj dusi.Covek mora da cuva tu stvar, da brine o njoj, da je nacini delicem svoje duse.Milion informacija, obaveza , stvari koje posedujemo, nalaze se u nasoj kuci i nasim mislima. Sve to skracuje ono vreme koje je dimanzija dozivljaja duse, kao da je gutaju. I zato oslobadjajuci se od informacija, od stvari i na taj nacin menjajuci ambijent u kome zivi, covek oseca kako raste potencijal dusevne slobode.
Zivot treba biti usmeren na borbu za vreme. U nasem odnosu prema spoljasnjem vremenu od velikog su znacaju doslednost i postojanje reda u obavljanju poslova. Potrebno je takodje i smanjiti svoje potrebe , pa ce i same brige otpasti same od sebe.Kada je rec o unutrasnjem vremenu , moramo imati izuzetno dobar filter koji je u stanju da precisti bujicu informacija koje dopiru do nas. Pored toga moramo nauciti da neko vreme provodimo u tisini , ostajuci nasamo sa sopstvenom dusom.Otklonite sve suvisno, informacije stvari, obaveze, jer od njih nas duh klone, postaje trom, kada prostor svoje duse oslobodimo od odraza i senke svega suvisnog, nase vreme ce ponovo biti smestivo , oseticemo lakocu zbog zbacivanja svega tudjeg i radost koju smo imali kao deca, draz beskraja, dane koji traju, beskrajna , lepa jutra i veceri u kojima se krije lakoca trenutka.
Ovo je recept !Ono cemu tezim i od cega bezim.
Нема коментара:
Постави коментар