USTEDA VREMENA

               Preopterecenost poslom, sve duze radno vreme, ucinili su da posao koji iskreno volim, obavljam rutinski, uzurbano. Nisam vise srecna dok biram garderobu za sutrasnji dan, opterecuje me razgovor sa mojim strankama, ne zelim da se druzim sa svojim kolegama, proredila sam sastanke sa svojim prijateljima, manje citam, sve redje isprobavam nove recepte za moje ukucane, malo vremena posvecujem svom vrtu,muziku skoro da uopste ne slusam, moji utisci o proteklom danu, procitanoj knjizi, nekom dogadjaju, ostaju nezapisani, lagano blede i vise prosto ne postoje, vezbam tek ponekad i to vrlo retko, setnje koje su me ispunjavale energijom sve su redje, nemam vremena za ovo, nemam vremena za ono i u jednom trenutku shvatim da od silne uzurbanosti  ja nemam vremena za ZIVOT !

Nekako tih dana shvatih da nesto debelo nije u redu, da je nestalo one bezazlene radosti iz mog zivota, radosti zbog novog dana koji je preda mnom , zbog muza koji me ceka sa toplom kafom, nasih razgovora, komsija koji se obraduju ujutru kada me vide, bakice koje me poljube jer me dugo nisu videle i jer sam im ulepsala dan i mnogo, mnogo toga sto ispunjava moj dan i sto je nestalo u mojoj jalovoj uzurbanosti i zauzvrat donelo brigu, nespokoj, nezadovoljstvo, jednom recju SIVILO! 

Taman poceh da razmisljam o tome gde nestaje to moje vreme , jer je vec ocigledno da sto vise zurim , sve manje stizem, kad mi Bog posla laki prelom sake desne ruke- gips i odmaranje. Dovoljno sam povredjena da nemogu da obavljam nijednu od svojih ustaljenih uzurbanih obaveza, a ujedno dovoljno zdrava da mogu raditi sve ono sto polako vraca radost u moj zivot- citati, pisati ( na tastaturi), negovati svoje cvece, voditi duge razgovore sa prijateljicama i  iznad svega  p o s m a  t r a t i  sve oko sebe pazljivo, zaviriti u sebe, otkrivati kakve reakcije izazivaju poneki ljudi ili dogadjaji, vratiti sebi izgubljeno vreme. Ono sto sam konacno shvatila jeste da mi zurimo zato da bismo ustedeli vreme, a posle vise nista drugo ne stizem, vec samo zurimo. Poenta je da je ustedjeno vreme,  zapravo IZGUBLJENO VREME.     Stedionica vremena ( zurimo da bismo ustedeli ) zapravo ne postoji. Vreme nam je dato da ga trosimo i nasa je odluka da li cemo ga trositi na radost ili nespokoj, nezadovoljstvo. Vreme je uvek SADA. Sada treba trositi na ono i one koje volimo i kojima se radujemo.  VREME JE ZIVOT, A ZIVOT STANUJE U SRCU- procitala ovih dana i  odlicila da lagano pokrenem obrnuti proces, usporim i vratim svoje vreme , a sa njim i radost, mir, sposobnost uzivanja, druzeljubivost, posmatranje, pisanje i naslucujem da ima tu i kojesta zaboravljenog , ali vaznog sto treba vratiti.....

                                                          

PUTOVANJE

                                                    

Letovanje  u Pefkohoriju. Jutarnja kafa na terasi sa pogledom na more.Moj muz i ja opusteni , bliski, sa jedinom zeljom da sto lepse organizujemo dan pred sobom. Svaki trenutak i svaki dogadjaj savrseni kao celina, sami za sebe. duga plivanja u mirnom moru, setnje po obali, a vec sledeceg trenutka more pobesni i lezimo pri obali pustajuci talase da nas zapljuskuju i nose. Okolo zagor vedrih i opustenih ljudi. Razmisljam koliko vremena nisam cula taj zagor i nisam videla gomilu bezbriznih ljudi.Kada nam se to desilo ? Kada smo prestali da budemo vedri narod spreman na salu, druzenje, pomoc nepoznatima? Humor je nestao iz naseg naroda, nismo vise spremni da saslusamo ni prijatelja , a kamoli da pomognemo nepoznatima.Nasa vedra lica prekrile su brige, strahovi i nemiri. Umesto na koncertima i utakmicama, praznimo se u tucama , rusenjima, prebrojavamo povredjene .  To nismo mi!  Mi smo u Grckoj, na letovanju, bezbrizni, igramo se sa svojom i tudjom decom, pricamo i smejemo se sa gomilom nepoznatih ljudi , koji nam posle dve progovorene reci postaju i ostaju prijatelji. Pomazemo jedni drugima na putu , smejemo se.  To smo mi SRBI ! Kako se desilo da velikim platnom u nasim zivotima pocnu da vladaju neka svirepa lica, neke lazne patriote, prevranti i cudna neka bratija. Pamet se povukla u ilegalu, tesko probija tu snaznu skramu sacinjenu od nemorala svake vrste. A mi ? Mi obicni gradjani odemo u Grcku da bismo deset dana bili ono sto jesmo, vedri , spremni za salu, pomoc, druzenje, a onda svratimo u svoju zemlju da budemo ono sto nismo, umorni, nezainteresovani, apaticni !

Ovoga leta mi je sinulo da prosto nije tacno da smo se promenili i bila beskrajno, beskrajno srecna zbog toga.  Postojimo i mi normalni Srbi samo smo se povukli u ilegalu pred zlom koje nas je okruzilo. Onoga trenutka kada se taj davno nestali zagor vrati na nase ulice mi cemo ponovo biti zdrava nacija.

Tako sam ja ovog leta , osim sto sam se divno odmorila , dosla da saznanja da onog trenutka kad se moje putovanje zavrsi  i stignem kuci, krecem n drugi put, put unutar sebe. Da tamo nadjem i izvucem na svetlo dana radost, obicnu radost u srcu zato sto postojim i izbacim sve one brige i strahove koji su se talozili godinama i koncno odneli osmeh sa mog lica. 

OPROSTAJNO PISMO GABRIJELA GARSIJE MARKESA

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.




Stvari bih cenio , ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore, i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.
Kad bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu,ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, vec i dusu.
Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Ban Gogovim  snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u cast svitanja.

Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...
Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota...
Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kad ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu, vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi...
Nauciosam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi pur, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek.
Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kad me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem...


Markesovo oprostajno pismo prosledio je Milo Petrovic filozof, a ja ga preuzela i sacuvala iz dnevne stampe 2000 godine. Toplo  i puno ljubavi, koja se provlaci kroz sva Markesova dela i svaku njegovu rec!