PUTOVANJE

                                                    

Letovanje  u Pefkohoriju. Jutarnja kafa na terasi sa pogledom na more.Moj muz i ja opusteni , bliski, sa jedinom zeljom da sto lepse organizujemo dan pred sobom. Svaki trenutak i svaki dogadjaj savrseni kao celina, sami za sebe. duga plivanja u mirnom moru, setnje po obali, a vec sledeceg trenutka more pobesni i lezimo pri obali pustajuci talase da nas zapljuskuju i nose. Okolo zagor vedrih i opustenih ljudi. Razmisljam koliko vremena nisam cula taj zagor i nisam videla gomilu bezbriznih ljudi.Kada nam se to desilo ? Kada smo prestali da budemo vedri narod spreman na salu, druzenje, pomoc nepoznatima? Humor je nestao iz naseg naroda, nismo vise spremni da saslusamo ni prijatelja , a kamoli da pomognemo nepoznatima.Nasa vedra lica prekrile su brige, strahovi i nemiri. Umesto na koncertima i utakmicama, praznimo se u tucama , rusenjima, prebrojavamo povredjene .  To nismo mi!  Mi smo u Grckoj, na letovanju, bezbrizni, igramo se sa svojom i tudjom decom, pricamo i smejemo se sa gomilom nepoznatih ljudi , koji nam posle dve progovorene reci postaju i ostaju prijatelji. Pomazemo jedni drugima na putu , smejemo se.  To smo mi SRBI ! Kako se desilo da velikim platnom u nasim zivotima pocnu da vladaju neka svirepa lica, neke lazne patriote, prevranti i cudna neka bratija. Pamet se povukla u ilegalu, tesko probija tu snaznu skramu sacinjenu od nemorala svake vrste. A mi ? Mi obicni gradjani odemo u Grcku da bismo deset dana bili ono sto jesmo, vedri , spremni za salu, pomoc, druzenje, a onda svratimo u svoju zemlju da budemo ono sto nismo, umorni, nezainteresovani, apaticni !

Ovoga leta mi je sinulo da prosto nije tacno da smo se promenili i bila beskrajno, beskrajno srecna zbog toga.  Postojimo i mi normalni Srbi samo smo se povukli u ilegalu pred zlom koje nas je okruzilo. Onoga trenutka kada se taj davno nestali zagor vrati na nase ulice mi cemo ponovo biti zdrava nacija.

Tako sam ja ovog leta , osim sto sam se divno odmorila , dosla da saznanja da onog trenutka kad se moje putovanje zavrsi  i stignem kuci, krecem n drugi put, put unutar sebe. Da tamo nadjem i izvucem na svetlo dana radost, obicnu radost u srcu zato sto postojim i izbacim sve one brige i strahove koji su se talozili godinama i koncno odneli osmeh sa mog lica.