MIRIS PROLECA

Ne postoje reci kojima bi se opisao miris proleca.   Beskrajne varijacije i kombinacije mirisa sire se vazduhom i cine prolece tako opojnim za nasa cula..Jednog trenutka osecamo slatkasti miris koji se siri vrtom od jorgovana, viola, ljubicica, djurdjevka, vec sledeceg trenutka laki prolecni povetarac donosi neku neprepoznatljivu mirisnu notu, koja nas zavodi cini slabim na svaki pogled i svaku vlat. Oblaci koji lete nebom, donose toplu prolecnu kisu i miris postaje opor , tezak, carolija mirisa kulminira i tako u nedogled bezbroj mirisnih kombinacija iz trena u tren.....

Samo u prolece priroda nam  nudi nesebicno tu  platu mirisa koji nas zavode....

Poslisajmo taj nezni, jedva cujni poziv prirode. Izadjimo u vrt, odmorimo se na klupi u parku, otvorimo prozor, krenimo u setnju.

Prolece je stiglo!

PRICA O MOM UJAKU

                 Nikada nisam upoznala svog ujaka.Kada sam rodjena on je vec bio neizlecivo bolestan i vezan za postelju. Kazu da ga je vest o mom rodjenju veoma obradovala i da je rekao da ce cim dodje prolece i on se malo oporavi, doci da me vidi.To se nikada nije desilo.Doslo je prolece i on je umro u svojoj dvadestsedmoj godini.Citavo moje detinjstvo natkrilila je tamna senka njegove smrti.Na mojim prvim fotografijama mama nosi duboku crninu, neutesna za svojim dragim bratom.Kao da je sada vidim, jasno se secan njene crnine , suza, prica o njihovim planovima, njegovoj plemenitosti i recima utehe koje je upucivao svojim najdrazima. Mama kaze da sam tada imala svega nekoliko meseci i da je nemoguce da to pamtim. Razuverila sam je navodeci detalje, osobe, citirala je.

Svako leto provodila sam kod bake na selu. Jedva sam cekala da autobus stigne i ja utrcim u bakin zagrljaj.Vijugavi put do kuce, stada ovaca, crvene muskatle na prozoru i onaj  lep i ujedno tuzni trenutak, moji roditelji odlaze i ja ostajem sama sa babom i dedom.Moja baka u vecitoj crnini, na zidu slika mog ujaka, veseo, vedar , sa svojim drustvom, a onda odjednom , na slikama pored, setan, otecen , sa krupnim plavim ocima.Tu je vec bio bolestan, rekla bi baka i ivicom marame brisala suze.Nisam znala sta da radim, stezala sam joj ruku i okretala ledja od tih slika.Taj tren je uvek bio mucan i kratak.Nizali su se divni dani puni mirisa bakine kuhinje, domaceg hleba, setnje po sumi, vode sa izvora. Dani su bili susta ljubav, harmonija i radost. Bili smo nekako stopljeni sa prirodom. Uvece su svici osvetljavali dvoriste, palili bismo fenjere i odlazili na spavanje. Budilo me je sunce.

Kada sam dovoljno odrasla, dobila sam svoju sobu. Bila je to odvojena sobica od ostalog dela kuce, imala sam svoje predsoblje, radnu sobu i sobu za spavanje.Poceo je pubertet, pa sam sve vise vremena provodila sama u sobi.Tu se nalazila omalena biblioteka tako da mi nikada nije bilo dosadno.Bila su tu i dva velika drvena sanduka. U jednom od njih nalazila se odeca mog ujaka. Jednom u toku leta , baka i ja bismo iznosili odecu napolje, prale kosulje i provetravale ostale stvari. Sa ogromnom ljubavlju i tugom , baka je svaku stvar uzimala u ruku i nezno dodirivala. videla je svog sina u njima.

Jednog leta je danima padala kisa, znala sam da se u drugom sanduku nalaze knjige mog ujaka sa fakulteta. Ekonomija koju je studirao nije mi bila zanimljiva , ali bilo je toliko dosadno da sam odlucila da ih malo prelistam.

Listajuci nezainteresovano knjige, naisla sam na nesto vrlo zanimljivo na dnu sanduka.Bile su to beleske mog ujaka, nesto poput dnevnika. Znao je da je neizlecivo bolestan i tu se nalazilo ono sto nikom nije mogao reci, posle svojih setnji, druzenja, izlazaka sa devojkama, posmatranja prirode.Ono sto me je najvise pogodilo jeste mir sa kojim posmatra svoju situaciju i svet oko sebe. Nema gorcine, nema pitanja - zasto bas ja? Samo seta i ljubav izbijaju iz svake njegove reci, iz svakog slova.
Uvek sam mislila da mama i tetke velicaju njegovu dobrotu, skromnost, brigu za druge.Tada sam shvatila da je to nemoguce opisati i da je ona bila daleko veca nego sto je nas sturi recnik moze izraziti.Citajuci njegove beleske , moje srce je postalo puno ljubavi.Krug se zatvorio.Gledajuci slike na zidu bakine sobe, znala sam da ne samo da njegove slike pripadaju tu, vec da su nesto poput andjela koji nas cuva.Kad bih stezala bakinu ruku od tuge, znala sam da je i njegova ruka u nasoj.Postao mi je blizak zauvek i otvorio je moje srce za neku drugu vrstu ljubavi, vecitu i bezvremenu. Pomogao mi da odrastem, da shvatim i prihvatim neizbezno.Postao je moj andjeo cuvar i odrzao obecanje da cemo se videti, i vise od toga da cemo se upoznati i zavoleti!

ZLATNA PRASINA

 

Svakodnevno prolazim pored stare ciglane od koje je ostao samo ogroman dimnjak, prljav od cadji, okrnjenog vrha, koji s puta podseca na kulu srednjevekovnog dvorca. Volim taj put i uzivam u plimi osecaja koja me preplave uvek iznova, sasvim spontano, kad god je na vidiku stari, osteceni dimnjak. Nepogresivo cela paleta mojih emocija, pracena slikama iz detinjstva nezno dotakne moje srce i iscezne ostavljajuci toplinu.

Citavog detinjstva provodila sam bezbrizne dane u setnji sa mojim tetkama do dedinih vinograda i vocnjaka. Znale smo citave dane da provodimo u vocnjaku, one su radile, a ja setala , igrala se, skakutala oko njih i spavala. Vocjak je imao malu kolibicu koja je sluzila da se sklonimo od kise  ili odmorimo u toku dugih , letnjih popodneva . Budila sam se cesto uz miris jagoda , tresanja, grozdja, korpi punih lesnika i oraha. Moje popodnevno budjenje poklapalo se cesto sa prolaskom voza, u vreme raspusta , vozovi su bili puni putnika, deca bi gledala kroz prozor i mahala  mi.   Dani su bili beskrajno dugi, suncani , topli, haljine cvetne, serpe tackaste .Nocu je duvao lahor, nebo je bilo prekriveno zvezdama koje su svetlucale. Secanja na te dane odisu neznoscu, toplinom, sigurnoscu, mirom i skladom.                                 

Negde u toku odrastanja, taj divni osecaj je iscezao.Svakodnevicu su preplavile razne ambicije, strasti, zelje. Potroscka civilizacija uzima svoj danak. Vise nijedno zadovoljstvo nije potpuno, predaha nema.Svakodnevne obaveze odnose u nepovrat sate , dane, mesece i godine.Zelim sve vise, bolje ... i onaj nepogresivi osecaj , kad oslusnem sebe, da nesto ozbiljno nije u redu. Prelazim preko njega lako , ali on se uporno vraca.  Moj unutrasnji alarm upozorava na upad uljeza. Stalna uzurbanost, nervoza, hronicni nedostatak vremena, umor i nezadovoljstvo, prozimaju svaki trenutak, bacaju senku na radosti i teraju mir daleko od mene.  Uprkos svemu, nekoliko trenutaka svakoga dana, uporno, celu me prozme taj blagi osecaj mira, sigurnosti, neznosti i sveopsteg sklada, tek da me podseti kako treba da bude, sta je zaista vazno i cemu treba stremiti. Postaje mi jasno da nista materijalno ne moze doneti srecu. Toliko kupovina velikih , malih i sada posle toliko vremena  od njih nije ostalo nIsta, nikakav trag, nikakve radosti ne mogu da se setim, a sigurno je bilo. Sve je ostalo zaboravljeno, prekriveno prasinom vremena.  Jedino sto pamtim to su trenuci koji dotaknu dusu i zauvek ostave taj zlatni trag. Sada znam da je taj trag , zapravo putokaz kojim bih trebala ici  da nadjem ponovo svoje bice, sebe skladnu i mirnu, punu radosti i topline. Sabirati te trenutke posveceno i uporno, znaci uneti neprolaznu lepotu u svoje bice, obasjati vecnim sjajem svoju dusu, razgrnuti maglu i videti beskrajnu lepotu. Dan za danom, vracam se pravoj sebi, iznova je gradim, osluskujem i sve cesce uzivam u trenutku.