PRICA O MOM UJAKU

                 Nikada nisam upoznala svog ujaka.Kada sam rodjena on je vec bio neizlecivo bolestan i vezan za postelju. Kazu da ga je vest o mom rodjenju veoma obradovala i da je rekao da ce cim dodje prolece i on se malo oporavi, doci da me vidi.To se nikada nije desilo.Doslo je prolece i on je umro u svojoj dvadestsedmoj godini.Citavo moje detinjstvo natkrilila je tamna senka njegove smrti.Na mojim prvim fotografijama mama nosi duboku crninu, neutesna za svojim dragim bratom.Kao da je sada vidim, jasno se secan njene crnine , suza, prica o njihovim planovima, njegovoj plemenitosti i recima utehe koje je upucivao svojim najdrazima. Mama kaze da sam tada imala svega nekoliko meseci i da je nemoguce da to pamtim. Razuverila sam je navodeci detalje, osobe, citirala je.

Svako leto provodila sam kod bake na selu. Jedva sam cekala da autobus stigne i ja utrcim u bakin zagrljaj.Vijugavi put do kuce, stada ovaca, crvene muskatle na prozoru i onaj  lep i ujedno tuzni trenutak, moji roditelji odlaze i ja ostajem sama sa babom i dedom.Moja baka u vecitoj crnini, na zidu slika mog ujaka, veseo, vedar , sa svojim drustvom, a onda odjednom , na slikama pored, setan, otecen , sa krupnim plavim ocima.Tu je vec bio bolestan, rekla bi baka i ivicom marame brisala suze.Nisam znala sta da radim, stezala sam joj ruku i okretala ledja od tih slika.Taj tren je uvek bio mucan i kratak.Nizali su se divni dani puni mirisa bakine kuhinje, domaceg hleba, setnje po sumi, vode sa izvora. Dani su bili susta ljubav, harmonija i radost. Bili smo nekako stopljeni sa prirodom. Uvece su svici osvetljavali dvoriste, palili bismo fenjere i odlazili na spavanje. Budilo me je sunce.

Kada sam dovoljno odrasla, dobila sam svoju sobu. Bila je to odvojena sobica od ostalog dela kuce, imala sam svoje predsoblje, radnu sobu i sobu za spavanje.Poceo je pubertet, pa sam sve vise vremena provodila sama u sobi.Tu se nalazila omalena biblioteka tako da mi nikada nije bilo dosadno.Bila su tu i dva velika drvena sanduka. U jednom od njih nalazila se odeca mog ujaka. Jednom u toku leta , baka i ja bismo iznosili odecu napolje, prale kosulje i provetravale ostale stvari. Sa ogromnom ljubavlju i tugom , baka je svaku stvar uzimala u ruku i nezno dodirivala. videla je svog sina u njima.

Jednog leta je danima padala kisa, znala sam da se u drugom sanduku nalaze knjige mog ujaka sa fakulteta. Ekonomija koju je studirao nije mi bila zanimljiva , ali bilo je toliko dosadno da sam odlucila da ih malo prelistam.

Listajuci nezainteresovano knjige, naisla sam na nesto vrlo zanimljivo na dnu sanduka.Bile su to beleske mog ujaka, nesto poput dnevnika. Znao je da je neizlecivo bolestan i tu se nalazilo ono sto nikom nije mogao reci, posle svojih setnji, druzenja, izlazaka sa devojkama, posmatranja prirode.Ono sto me je najvise pogodilo jeste mir sa kojim posmatra svoju situaciju i svet oko sebe. Nema gorcine, nema pitanja - zasto bas ja? Samo seta i ljubav izbijaju iz svake njegove reci, iz svakog slova.
Uvek sam mislila da mama i tetke velicaju njegovu dobrotu, skromnost, brigu za druge.Tada sam shvatila da je to nemoguce opisati i da je ona bila daleko veca nego sto je nas sturi recnik moze izraziti.Citajuci njegove beleske , moje srce je postalo puno ljubavi.Krug se zatvorio.Gledajuci slike na zidu bakine sobe, znala sam da ne samo da njegove slike pripadaju tu, vec da su nesto poput andjela koji nas cuva.Kad bih stezala bakinu ruku od tuge, znala sam da je i njegova ruka u nasoj.Postao mi je blizak zauvek i otvorio je moje srce za neku drugu vrstu ljubavi, vecitu i bezvremenu. Pomogao mi da odrastem, da shvatim i prihvatim neizbezno.Postao je moj andjeo cuvar i odrzao obecanje da cemo se videti, i vise od toga da cemo se upoznati i zavoleti!