Uvođenje Novogodišnje atmosfere u jedan dom uvek je poseban događaj pun radosti, topline i iščekivanja nečijeg novog, nepoznatog i pre svega lepog. Nova Godina je sreća u zametku, jedno od mnogobrojnih čuda ovoga sveta. Grejemo to seme toplinom svoga srca, sunčamo ga zracima svojih ozarenih nada, svojim odbolovanim tugama i tako to seme lagano klija.... Unoseći Novogodišnji šarm u svoj dom ove godine i ubeđujući sebe da je sve isto kao ranije, da je razlika možda samo u nijansama, u momentu dok sam završavala, kao krunu celog događaja jelku, trčkarala okolo, slušala novogodišnju muziku, divila se ukrasima, setih se jednog gotovo identičnog dočeka Nove Godine, potpuno istih emocija i proguta me ogroman talas uspomena. Kako su naša sećanja vrlo varljiva, izmešaše se tu godine, ljudi i svi prateći elementi, ali verujem da je to bio doček 1968 godine. Bila sam bolesna, verovatno neka prehlada, bronhitis, virus.... ležala sam već danima, pokrivena do guše, utopljena. U mom sećanju bio je to 31. decembar. Tik do mog kreveta tata je doneo jelku, dao mi je kutiju sa ukrasima, stavio mi oko vrata roze i srebrne trakice i počeli smo da ukrašavamo jelku. Birala sam iz kutije te divne, krhke ukrase. Okretala ih, divila im se, oni su uzvraćali čarobnim sjajem. Nikada ništa lepše i sjajnije nisam videla. Roze kuglica sa srebrnim spektrom u sredini! Gde je najbolje mesto, dole, ne, viknula bih neeeeee iz sveg glasa, malo levo, neeeeee, malo gore i tako sve dok ne bismo toj čarobno kuglici pronašli pravo mesto, gde se najbolje vidi i najlepše sija! Potom crvena kućica, prekrivena snegom, postupak isti... Deda Mraz srebrnog lica, crvene kape i divne brade od snežnih kuglica. Deda Mraz veselih obraza, Deda Mraz koji se smeje. Zvezda roze srebrno plava, napravljena od niske malih kuglica. Crveno zvono, iznutra nežno srebrno i pri svakom pokretu zvonilo je tiho i meko.... Ukras u obliku oraha, čudne roze smeđe boje. Tata ga je uzeo iz moje ruke i rekao : Imamo i mi u glavi orah, kucnuo je sebe po čelu, a zatim polako mene _ To je naš mozak. Voleo je da se šali, glumeći ozbiljnost, rekao je :Znaš nemaju ga baš svi, ali mi ga svakako imamo i vodimo računa o svojim orasima.... To mi je bilo jako zabavno i ja sam pevala ORAH - MOZAK, ORAH - MOZAK. Tata se ludirao. Da li da okačimo mozak na jelku ili da ga stavimo u džep? Smejali smo se do suza.... Vrh.... Roze srebrni i najlepši od svih ukrasa. Podigla sam ga pažljivo i zagledala sa svoj strana. Sa posebnom pažnjom tata ga je stavio na vrh jelke i danas mogu da osetim kako mi je srce skakalo od sreće. Sve je to bilo praćeno žagorom koji su proizvodile moja mama i tetke, koje su uletale i izletale iz sobe, isprobavajući svoje novogodišnje haljine od lamea, unoseći miri s laka za kosu, popravljajući haljine i frizure jedna drugoj, štipkajući me i ljubeći onako usput. Osećaj zaštićenosti, ljubavi, spokoja i neke beskrajne radosti bio je u meni i svuda oko mene. Ove godine, malo slaba, oporavljajući se od preležanog Covida, dok sam polako i pažljivo završavala ukrašavanje jelke, prepoznala sam isti spokoj, radost i sreću, koja teče poput mleka i meda oko mene. Ljubav koja mi greje dušu i grli poput toplog i mekog omotača. SREĆNA VAM NOVA GODINA
Нема коментара:
Постави коментар