NEKA OSVETA OSTANE BOGU

Moram priznati da se tokom godina , moja iluzija o pravednosti , u razlićitim oblastima živata, nekako ozbiljno  poljuljala. Jedino što sam shvatila jeste da je pravda neka idealana kategorija, kojoj bi trebao da teži svaki pojedinac, a posebno društvo u celini. Gledajući sada na taj period u svom životu, shvatam da sam živela u idealnoj porodici, gde sam bila voljena , mažena, pažena od roditelja (nemam braće i sestara) , šire i uže porodice i verovala da sva deca na svetu žive upravo tako. Jedan period, sam čak , potajno zavidela, jednoj drugarici iz Doma za decu bez roditelja, jer je ona osim tate, koga je posećivala vikendom, imala gomilu vaspitača, drugara i oni su se tako ludo zabavljali, da sam jedva čekala da odem u posetu "domcima" i budem deo te divne , vesele , družine. Ponekad noću, kad nisam mogla da zaspim, maštala sam da moji roditelji nekako odluče da je najbolje za mene da budem u Domu, pa tako i ja , dobijem veliko društvo u sobi i kad ne mogu da zaspim, umesto lutke, dobijem drugarice sa kojima bih mogla da pričam, tešim ih ako sanjaju ružne snove i tako to, sve nešto vezano za njihove dogodovštine o kojima sam slušala u školi. Jednom sam se čak ponadala da ću naprasno dobiti sestru, jer se mojoj drugarici Ljubici, koja nije imala roditelje , razbolela baba kod koje je živela i postojala je mogućnost da baba ode u bolnicu, pa se moja mama ponudila da Ljubica dodje kod nas za to vreme. Na moje veliko razočarenje baba je ozdravila i ja nikada nisam dobila sestru, sve se završilo Ljubicinim i mojim držanjem za ruke do škole i nazad.

Iz ove moje priče može se zaključiti da sam ja bila neko nesrećno dete koje je bilo previše usamljeno. Sam Bog zna da to nije bila istina i da se vodila prava otimačina oko mene , između mojih tetaka i strica, ko će me gde voditi, sa kim ću spavati vikendom. bila sam stalno između babinih uspavanki i dedinih šetnji do štale, hranjenja i timarenja našeg konja, mužeja krava, raznošenja mleka, bila sam prva koja sme da vidi i dodirne tele, davala im imena, kupala se na Neri dok oni obrađuju zemlju itd....

Jednom rečju plovila sam na oblaku ljubavi i uživala u svakom trenutku.

Kakve sad veze ima moje detinjstvo sa pravednošću? Pa eto bila sam voljena , srećna i mislila da je to pravedno i da pravda i ljubav  pripadaju  svakom deteu na ovom svetu. Moj tata je nekako svojim doživljajima iz rata ( rođen je 1936 godine) potsticao tu moju ideju da je u životu sve veselo i pričao nam priče o bombonama koje su im delili Nemci, o svojoj partizanskoj školi i učiteljici, o zbegu (tako je govorio) pred četnicima.... 

Prvi put u životu nepravda me je nekako sačekala 1999 godine, kad je bukvalno ceo veliki svet bombardovao malu i nejaku Srbiju, paradirao silom i ti ljudi, državnici koji vode velike i ozbiljne države , oštrili su zube nad jednim malim narodom, vežbali strogoću  i kao dan, pojasnili mi pravednost svetske politike i veličinu sujete onih koji je vode. 

Posle se nekako na mala vrata, ušunjala tema pravednosti i prošarala razne oblasti moga života. Zajedno sa pravedošću, došla je na tron tema osvete i nikada mi nije postala bliska. Nikada se nisam osećala prijatno kad krenu razgovori: "Neka, tako im i treba! Neka vide malo kako je nama bilo. " Ponekad samo , u trenucima samoće , spontano, osećala sam kako duboko u meni, lagano , teku stihovi  Alekse Šantića- Moja otadžbina....

Kada je taj osećaj osvetoljubivosti u pitanju , bilo da se svetimo lično ili se samo radujemo tudjoj nesreći, zato što mislimo da je taj neko bio zao prema nama i prosto to zaslužio, mislim da je citat iz knjige DARUJTE LJUBAV iz života svete Carice Aleksandre Romanove,  prava i jedina mera koju smemo sebi dozvoliti -

Uslovi zatočeništva su postajali sve gori, a carska porodica ne samo da nije bila ozlojeđena , već je ispoljavala štedro milosrđe prema svojim generalima i prema Rusiji. U to vreme je kneginja Olga , najstarija kći Nikolaja Aleksandroviča i Aleksandre Fjodorovne napisala:

" Otac je molio da se presnese svima onima koji su mu ostali verni da se ne svete za njega, da je svima oprostio i  da se moli za njih, i da osveta nije potrebna , samo treba imati na umu da će zlo koje sada postoji u svetu, postati još jače , ali se zlo ne pobeđuje zlom, nego ljubavlju."

To je misao koju bih volela da moja deca usvoje kada je osveta u pitanju. Mislim da imaju divnu podlogu, dobre duše i da će ih  Bog sam dovesti do toga da njihova srca budu toliko puna ljubavi , da u njima nema mesta ni za šta drugo, osim ljubavi i samo ljubavi!