PEDESETREĆI ROĐENDAN
Proslavih pre dva dana pedesetreći rođendan. Volim svoje rođendane. Kako prolazi praznična euforija oko Nove godine i Božića, tako ja počinjem da se budim srećna, sve mi je lepo, telom mi se širi neka misteriozna milina, srce mi poskakuje u ritmu neke vesele pesmice ( ove godine to je Čolina pesma " Merak mi je") oči dobijaju neki vlažni sjaj, sve mi je lepo, svi su mi dobri i tih dana samo izgleda kao da hodam, ja zapravo plešem , noge mi poskakuju u ritmu muzike koja se opet i opet vrti u mojoj glavi. Boje su jače, događaji stvarniji, moja porodica nekako nežnija, toplija.
Pretvaram se u izvor čiste radosti koja teče, obuzima me celu, ispunjava moju kuću, dvorište, ulicu i sve što dotaknem, vidim i čijem tih dana.
Na svoj pedeset treći rođendan pogledam se u ogledalo , kao i svakog drugog dana, i gle čuda,nećete verovati, izgledam kao da imam, ni manje ni više, nego pedeset tri godine. Ako postoji nešto što me plaši to je opsednutost mladošću. Sa TV akrepi bulje u mene, posle raznih tretmana podmlađivanja , njihova lica deluju jezivije od maske Majkl Majersa iz Noći veštica. Na ulici srećem likove koji misleći da mi daju kompliment, izjavljuju : "Izgledaš kao devojčica" Kud ode ovaj svet ! Da li je normalno da žena sa pedeset tri godine misli, želi, sanja, mašta ili štagod već, da izgleda kao devojčica. Nemogu da progutam takvu glupost , čak ni kad je opravdavam željom da se bude ljubazan. Priznajem da ne umem da se ponašam u toj situaciji i osećam se kao idiot dok se snishodljivo smeškam samo zato da nikoga ne uvredim, a grč u stomaku preti da se pretvori u vrisak : " Jeste li normalni, IMAM PEDESET TRI GODINE I UŽIVAM U TOME".Druga vrsta osoba koje mi daju "komplimente" jesu mlađe, ponekad vršnjakinje mojih ćerki, koje ne mogu prikriti zlobnjikavost u očima . E njima poželim da kažem da to što sam uvek ( bar se trudim da to bude uvek) , uredna, pristojno obučena, čiste kose i našminkana, to je stvar pristojnosti, poštovanja sebe i onih oko sebe.
Ne žalim ni za čim u prošlosti, ne jurim u budućnost. Ne želim da izgledam mlađe, niti želim da se naprasno pretvorim u staricu. Jedino što zaista želim jeste da čvrsto stojim u sadašnjosti , srećna i zadovoljna. Sadašnji trenutak je sve što imam i hoću da uživam u njemu.
Svaka godina daje mi izvesnu prednost u odnosu na sve prethodne, za mnom je moje krhko, stidljivo odrastanje, bolni pubertet, godine bez posla ( i bez plate) , zidanje kuće, stvaranje doma, topline, prezauzetost zbog želje da budem dobra majka, supruga, domaćica, savesna na poslu, na usluzi svojim roditeljima, požrtvovana prijateljica.....godine inflacije, rata, bombardovanje, nadljudski napor da decu zaštitim od sveopšteg ludila, pada morala, turbo folka , podržati ih u toku godina studiranja....
Oh , umorila sam se od nabrajanja. Zato volim svaku svoju godinu, svaku svoju uspomenu, svaku svoju boru. Volim što sam uspela da donekle sačuvam ono najbolje, topli dom, smisao za humor i sposobnost da uživam u trenutku i uvek izvučem ono najbolje!
P.S. Samo da ne zaboravim da vam kažem : TAKO SA SREĆNA ŠTO IMAM PEDESET TRI GODINE!
Pretvaram se u izvor čiste radosti koja teče, obuzima me celu, ispunjava moju kuću, dvorište, ulicu i sve što dotaknem, vidim i čijem tih dana.
Na svoj pedeset treći rođendan pogledam se u ogledalo , kao i svakog drugog dana, i gle čuda,nećete verovati, izgledam kao da imam, ni manje ni više, nego pedeset tri godine. Ako postoji nešto što me plaši to je opsednutost mladošću. Sa TV akrepi bulje u mene, posle raznih tretmana podmlađivanja , njihova lica deluju jezivije od maske Majkl Majersa iz Noći veštica. Na ulici srećem likove koji misleći da mi daju kompliment, izjavljuju : "Izgledaš kao devojčica" Kud ode ovaj svet ! Da li je normalno da žena sa pedeset tri godine misli, želi, sanja, mašta ili štagod već, da izgleda kao devojčica. Nemogu da progutam takvu glupost , čak ni kad je opravdavam željom da se bude ljubazan. Priznajem da ne umem da se ponašam u toj situaciji i osećam se kao idiot dok se snishodljivo smeškam samo zato da nikoga ne uvredim, a grč u stomaku preti da se pretvori u vrisak : " Jeste li normalni, IMAM PEDESET TRI GODINE I UŽIVAM U TOME".Druga vrsta osoba koje mi daju "komplimente" jesu mlađe, ponekad vršnjakinje mojih ćerki, koje ne mogu prikriti zlobnjikavost u očima . E njima poželim da kažem da to što sam uvek ( bar se trudim da to bude uvek) , uredna, pristojno obučena, čiste kose i našminkana, to je stvar pristojnosti, poštovanja sebe i onih oko sebe.
Ne žalim ni za čim u prošlosti, ne jurim u budućnost. Ne želim da izgledam mlađe, niti želim da se naprasno pretvorim u staricu. Jedino što zaista želim jeste da čvrsto stojim u sadašnjosti , srećna i zadovoljna. Sadašnji trenutak je sve što imam i hoću da uživam u njemu.
Svaka godina daje mi izvesnu prednost u odnosu na sve prethodne, za mnom je moje krhko, stidljivo odrastanje, bolni pubertet, godine bez posla ( i bez plate) , zidanje kuće, stvaranje doma, topline, prezauzetost zbog želje da budem dobra majka, supruga, domaćica, savesna na poslu, na usluzi svojim roditeljima, požrtvovana prijateljica.....godine inflacije, rata, bombardovanje, nadljudski napor da decu zaštitim od sveopšteg ludila, pada morala, turbo folka , podržati ih u toku godina studiranja....
Oh , umorila sam se od nabrajanja. Zato volim svaku svoju godinu, svaku svoju uspomenu, svaku svoju boru. Volim što sam uspela da donekle sačuvam ono najbolje, topli dom, smisao za humor i sposobnost da uživam u trenutku i uvek izvučem ono najbolje!
P.S. Samo da ne zaboravim da vam kažem : TAKO SA SREĆNA ŠTO IMAM PEDESET TRI GODINE!
Нема коментара:
Постави коментар