Moram priznati da se tokom godina , moja iluzija o pravednosti , u razlićitim oblastima živata, nekako ozbiljno poljuljala. Jedino što sam shvatila jeste da je pravda neka idealana kategorija, kojoj bi trebao da teži svaki pojedinac, a posebno društvo u celini. Gledajući sada na taj period u svom životu, shvatam da sam živela u idealnoj porodici, gde sam bila voljena , mažena, pažena od roditelja (nemam braće i sestara) , šire i uže porodice i verovala da sva deca na svetu žive upravo tako. Jedan period, sam čak , potajno zavidela, jednoj drugarici iz Doma za decu bez roditelja, jer je ona osim tate, koga je posećivala vikendom, imala gomilu vaspitača, drugara i oni su se tako ludo zabavljali, da sam jedva čekala da odem u posetu "domcima" i budem deo te divne , vesele , družine. Ponekad noću, kad nisam mogla da zaspim, maštala sam da moji roditelji nekako odluče da je najbolje za mene da budem u Domu, pa tako i ja , dobijem veliko društvo u sobi i kad ne mogu da zaspim, umesto lutke, dobijem drugarice sa kojima bih mogla da pričam, tešim ih ako sanjaju ružne snove i tako to, sve nešto vezano za njihove dogodovštine o kojima sam slušala u školi. Jednom sam se čak ponadala da ću naprasno dobiti sestru, jer se mojoj drugarici Ljubici, koja nije imala roditelje , razbolela baba kod koje je živela i postojala je mogućnost da baba ode u bolnicu, pa se moja mama ponudila da Ljubica dodje kod nas za to vreme. Na moje veliko razočarenje baba je ozdravila i ja nikada nisam dobila sestru, sve se završilo Ljubicinim i mojim držanjem za ruke do škole i nazad.
Iz ove moje priče može se zaključiti da sam ja bila neko nesrećno dete koje je bilo previše usamljeno. Sam Bog zna da to nije bila istina i da se vodila prava otimačina oko mene , između mojih tetaka i strica, ko će me gde voditi, sa kim ću spavati vikendom. bila sam stalno između babinih uspavanki i dedinih šetnji do štale, hranjenja i timarenja našeg konja, mužeja krava, raznošenja mleka, bila sam prva koja sme da vidi i dodirne tele, davala im imena, kupala se na Neri dok oni obrađuju zemlju itd....
Jednom rečju plovila sam na oblaku ljubavi i uživala u svakom trenutku.
Kakve sad veze ima moje detinjstvo sa pravednošću? Pa eto bila sam voljena , srećna i mislila da je to pravedno i da pravda i ljubav pripadaju svakom deteu na ovom svetu. Moj tata je nekako svojim doživljajima iz rata ( rođen je 1936 godine) potsticao tu moju ideju da je u životu sve veselo i pričao nam priče o bombonama koje su im delili Nemci, o svojoj partizanskoj školi i učiteljici, o zbegu (tako je govorio) pred četnicima....
Prvi put u životu nepravda me je nekako sačekala 1999 godine, kad je bukvalno ceo veliki svet bombardovao malu i nejaku Srbiju, paradirao silom i ti ljudi, državnici koji vode velike i ozbiljne države , oštrili su zube nad jednim malim narodom, vežbali strogoću i kao dan, pojasnili mi pravednost svetske politike i veličinu sujete onih koji je vode.
Posle se nekako na mala vrata, ušunjala tema pravednosti i prošarala razne oblasti moga života. Zajedno sa pravedošću, došla je na tron tema osvete i nikada mi nije postala bliska. Nikada se nisam osećala prijatno kad krenu razgovori: "Neka, tako im i treba! Neka vide malo kako je nama bilo. " Ponekad samo , u trenucima samoće , spontano, osećala sam kako duboko u meni, lagano , teku stihovi Alekse Šantića- Moja otadžbina....
Kada je taj osećaj osvetoljubivosti u pitanju , bilo da se svetimo lično ili se samo radujemo tudjoj nesreći, zato što mislimo da je taj neko bio zao prema nama i prosto to zaslužio, mislim da je citat iz knjige DARUJTE LJUBAV iz života svete Carice Aleksandre Romanove, prava i jedina mera koju smemo sebi dozvoliti -
Uslovi zatočeništva su postajali sve gori, a carska porodica ne samo da nije bila ozlojeđena , već je ispoljavala štedro milosrđe prema svojim generalima i prema Rusiji. U to vreme je kneginja Olga , najstarija kći Nikolaja Aleksandroviča i Aleksandre Fjodorovne napisala:
" Otac je molio da se presnese svima onima koji su mu ostali verni da se ne svete za njega, da je svima oprostio i da se moli za njih, i da osveta nije potrebna , samo treba imati na umu da će zlo koje sada postoji u svetu, postati još jače , ali se zlo ne pobeđuje zlom, nego ljubavlju."
To je misao koju bih volela da moja deca usvoje kada je osveta u pitanju. Mislim da imaju divnu podlogu, dobre duše i da će ih Bog sam dovesti do toga da njihova srca budu toliko puna ljubavi , da u njima nema mesta ni za šta drugo, osim ljubavi i samo ljubavi!
Zadnjeg dana 2015 godine konačno mraz. Priznajem da ne ludujem baš za zimom , ali kad je već tu, nije na odmet da nam se pokaže u punom sjaju. Budim se i napolju počinje da pada sneg , tek po koja pahulja! Gole grane, bez i jednog listitića, sivo nebo, leden severac. Prvi pravi zimski dan i poslednji dan kalendarske godine. Idealan da se provede u kući uz dobru knjigu i novogodišnje filmove. Poslednjednjih dana sašila sam Novoodišnje stolnjake Katarini i Marijani.Nisam se odavno bavila krojenjem i šivenjem, pa sam bila vrlo sumnjičava u vezi njihovog kvaliteta . Ispostavilo se da sumnja u moje sposobnosti nije bila nimalo opravdana i da su se Novogodišnji stolnjaci veoma dopali mojim ćerkama. Bila sam vrlo srećna zbog toga.
S obzirom da obe imaju prvu Novogodišnju noć ( pripreme i sve što uz to ide ) u braku, poželela sam da im malo olakšam spremanje, time što sam napravila tri torte (Doboš, Švarcvald i Čizkejk ) , svaku podelila na tri dela i svaka od nas je dobila po jednu celu tortu sa tri različita ukusa. Ideja se vrlo dopala svima i bila je stvarno pun pogodak.
Ispratili smo 2015 godinu sa velikom zahvalnošču, jer nam je donela dva venčanja, dovela je dva Aleksandra u naš život, koji su usrećili naše ćerke i na taj način obogatili našu porodicu. 2015. će svakako u našim životima ostati kao jedna od najznačajnih godina i zauvek upamćena.
Ono što svako želim da napišem kao vrlo važan, moj lični ut
isak - to je da mi svaka naredna godina dolazi kao lepša, celovitija i srećnija od prethodnih. Zato , moram priznati, beskrajno se radujem 2016 godini i svakom novom danu! Radujem se novim jutrima, knjigama, idejama i njihovom ostvarenju , svemu što ću naučiti, emocijama koje ću podeliti i prosto radujem se, jer je toliko toga čemu se imam radovati...
SREĆNA NOVA 2016 !
Draž novogodišnjih priprema za mene , ove godine , predstavljala je izrada dekupaž ukrasa za jelku. Katarina i ja, provele smo čitavo subotnje popodne uživajući u bojenju, lepljenju, i lakiranju ukrasa. Katarina je mnogo zahtevnija od mene , pa je "samo" zadovoljna. Za razliku od nje, ja sam oduševljena i vrlo ponosna na svoje ukrase!
Naše novogodišnje drvo kupljeno je pre tri godine . Čitave godine nalazi se u dvorištu i unosimo ga unutra tek pred ukrašavanje. Čitavom sobom širi se miris četinara....
Većina ukrasa je vrlo stara i podseća nas na neke davne Nove godine , kada su nam deca bila malena i ukrašavanje imalo neki potpuno drugi smisao... stvaranje Novogodišnje čarolije za decu, bajkovite atmosfere, gledanje Novogodišnjih filmova, čitanje novogodišnjih bajki i iznad svega učenje da se sanja i verovanje da se snovi NARAVNO ostvaruju !
Sada Božićni praznici imaju neki potpuno drugi smisao. Osim okupljanja porodice, topline i ljubavi koja se ovih dana širi svuda oko nas, za mene je duhovnost vezana za ovaj period posebno važna. Mir koji prosto udišemo i koji preplavljuje sva bića na planeti, zatim osećaj zahvalnosti za zdravlje moje porodice , zahvalnosti za sve što nam je obilno darovano i što uzimamo zdravo za gotovo svakoga dana u godini, ne misleći koliko smo zapravo srećni za svoju porodicu, dom, zdravlje, hranu, ljubav, sve ljude dobre volje.....
