TOPLINA LEDENOG DANA

Sunce kao ogromna kristalna kugla obasjava, od jutros moju kuću, a ona se šepuri u svojim mekim tkaninama , obučena u zeleni dvosed i bež tepih, kao u negližeu, ukrašena nežnim krotonom u glinenoj sakciji , belom kalom u vazi, oivičenom sitnim belim svetićima. Napolju temperatura oko nule, lake bele pahuljice plešu i sijaju poput najskupljih dijamanata.Krovovi blistaju pokriveni snegom i obasjani suncem. Sa šoljom toplog čaja, umotana u svoj beli bade mantil, na mogu da odvojim pogled sa prozora. spokoj koji osećam, obuzima me celu i svaku misao i svaki pokret čini suvišnim. Savršen trenutak koji se ne da opisati . Osećam se ušuškanom u večnost. Tiha sam , čuvam se svojih pokreta, zvukova, misli , jer želim da taj trenutak što duže traje. 

Sećam se dana kada sam prvi put ovo doživela. Imala sam oko čestrnaest godina, danima je padao sneg i duvala košava, a onda je osvanulo mirno, sunčano jutro. sneg je svetlucao, sunce je svemu davalo čaroban sjaj. Bio je petak i moja drugarica Goca i ja , vraćale smo se iz škole , sneg je škripao pod našim nogama, hodale smo bezbrižno i tog trenutka je nestalo moje nezadovoljstvo nezgrapnom puberteskom figurom, osećaj da me niko nikada neće voleti, neizbežan sukob sa roditeljima, svi problemi koji se mogu sručiti na jednu nesrečnu tinejdžerku, nestali su bez traga i jedino što je bilo stvarno bio je taj trenutak potpunog mira  kada je sve bilo baš onako kako treba da bude, blistavo, ozareno i jasno. Uhvatila sam taj trenutak večnosti i čuvam ga još uvek duboko u sebi. Ponekad, kao ovog jutra, poseti me nepozvan, a nekad, kada me savlada nervoza, užurbanost, pokleknem pred svojom glupom sujetom, da mogu sve sama i dozovem taj osećaj savršenog večnog mira i znam da su sve kockice savršeno složene, samo sam ja izgubljena i opet, po ko zna koji put, vratim se kući -- dubokom miru, tišini, tamo gde je sve kristalno jasno, blistavo i jedino STVARNO i znam da je sve ostalo što zovemo realnošću, samo moja iskrivljena percepcija...