TOPLINA LEDENOG DANA

Sunce kao ogromna kristalna kugla obasjava, od jutros moju kuću, a ona se šepuri u svojim mekim tkaninama , obučena u zeleni dvosed i bež tepih, kao u negližeu, ukrašena nežnim krotonom u glinenoj sakciji , belom kalom u vazi, oivičenom sitnim belim svetićima. Napolju temperatura oko nule, lake bele pahuljice plešu i sijaju poput najskupljih dijamanata.Krovovi blistaju pokriveni snegom i obasjani suncem. Sa šoljom toplog čaja, umotana u svoj beli bade mantil, na mogu da odvojim pogled sa prozora. spokoj koji osećam, obuzima me celu i svaku misao i svaki pokret čini suvišnim. Savršen trenutak koji se ne da opisati . Osećam se ušuškanom u večnost. Tiha sam , čuvam se svojih pokreta, zvukova, misli , jer želim da taj trenutak što duže traje. 

Sećam se dana kada sam prvi put ovo doživela. Imala sam oko čestrnaest godina, danima je padao sneg i duvala košava, a onda je osvanulo mirno, sunčano jutro. sneg je svetlucao, sunce je svemu davalo čaroban sjaj. Bio je petak i moja drugarica Goca i ja , vraćale smo se iz škole , sneg je škripao pod našim nogama, hodale smo bezbrižno i tog trenutka je nestalo moje nezadovoljstvo nezgrapnom puberteskom figurom, osećaj da me niko nikada neće voleti, neizbežan sukob sa roditeljima, svi problemi koji se mogu sručiti na jednu nesrečnu tinejdžerku, nestali su bez traga i jedino što je bilo stvarno bio je taj trenutak potpunog mira  kada je sve bilo baš onako kako treba da bude, blistavo, ozareno i jasno. Uhvatila sam taj trenutak večnosti i čuvam ga još uvek duboko u sebi. Ponekad, kao ovog jutra, poseti me nepozvan, a nekad, kada me savlada nervoza, užurbanost, pokleknem pred svojom glupom sujetom, da mogu sve sama i dozovem taj osećaj savršenog večnog mira i znam da su sve kockice savršeno složene, samo sam ja izgubljena i opet, po ko zna koji put, vratim se kući -- dubokom miru, tišini, tamo gde je sve kristalno jasno, blistavo i jedino STVARNO i znam da je sve ostalo što zovemo realnošću, samo moja iskrivljena percepcija...

PSIHO DUHOVNI VIRUS

Praznici protiču mirno, gotovo idealno, što ćete videti i iz fotografija snimljenih ovih dana. Božić i Nova godina spadaju u meni omiljene praznike. Naviru sećanja iz detinjstva na sneg , zimski raspust, kićenje jelke. Kartonska kotija iz koje bih vadila ukrase za jelku, bila je za mene prosto čarobna. Krhki, šareni ukrasi, koje sam morala lagano da uzimam u ruku i pažljivo stavljam na jelku , jer se dogadjala da puknu ,uprkos svoj mojoj pažnji. Svaki od njih bio je unikat i kad bi se slomio , nikada više nisam dobijala isti takav.  Deda mraz, kućica, pečurke, šišarke.. preovlađivale su srebrna i roze boja , sa nežnim vrhom, koji je moj tata stavljao na kraju , praćen mojim strahom da će ga polomiti . 

Ove godine pripreme su tekle po planu i sve protiče u najboljem redu, ali bez obzira na to, ne mogu da zanemarim osećaj nemira i duboki nespokoj koji me prati izvesno vreme. Razgovarajući o tome sa svojim prijateljicama otkrivam da većina od njih taj nespokoj prihvataju kao neminovnost, sastavni deo svakodnevice i savremenog načina življenja. Pošto ne odustajem tako lako i pošto znam da je unutrašnji mir moje (i vaše) najprirodnije stanje, što samim tim znači da je nespokoj neprirodno stanje i svakako može potrajati neko vreme , ali mora i nestati, jer u suprotnom, nešto ozbiljno nije u redu.

Radeći na tome da rešim ovaj problem, čitajući, razmišljajući, vežbajući taj duboki osećaj mira, shvatila sam da je sve o kej, tek kada se noću probudim iz sna sa osećajem spokoja i savršenog mira. Nikako se ne treba miriti sa svojim nestrpljenjem, nezadovoljstvom ili strahom. Jung piše da kad primetimo da sa nama nešto nije u redu, da naša psiha stvara nemiran unutrašnji duh koji muči nositelja i okolinu, tada trebamo izvaditi sve karte na sto, trebamo izvući uzročnik stvaranja  problema na dnevno svetlo iz dubine naše psihe, te ga zatvoriti u svesni kontejner i ne dati tim projektovanim delovima sebe da ikad više stanu na put između nas i našeg spokoja, između nas i ljudi u našoj okolini.Svaka boljka , svaki otrov u našoj psihi , praviće se da ne postoji , sve do trenutka dok nije prekasno. To je psiho duhovni virus u nama i naš zadatak je da stalno tragamo za njim. Jedino tako ćemo ispuniti naš osnovni zadatak da živimo mirno i skladno...

 

 

 

 

 

 

SUNČEV ZRAK

 

 

 

Jedan od onih dana kad sunce zasija posle tmurnih i hladnih dana , uhvati nas nespremne i jedan zrak iznenada prodre u neke skrivene delove naše duše, obasja ih , zagreje i mi osetimo kako nas njihov treptaj ponovo budi, vraća u život nešto lepo, drago, davno zaboravljeno i ostavljeno da zauvek nestane. Takvi trenuci su tanani, krhki , mora im se udahnuti život, posvetiti puna pažnja, razgovarati sa njima, pitati i odgovarati i , kad za to dodje trenutak, naći mesto u našem sećanju , gde će  biti ušuškano i odakle će bacati čarobni prah radosti na  sve naše buduće želje, snove, na svaki trenutak.....

Današnji dan posvećujem jednom takvom trenutku.....