Buđenje je uvek sukob između poslednjih obrisa naših snova, jednog potpuno zaokruženog sveta događaja, slika i emocija , koje neumitno nestaju, ma koliko se trudili , u toj magli , između sna i jave da ih zadržimo u svom sećanju. Poslednji tragovi naših snova nestaju pred svetlom planova, obaveza i događaja novog dana. Leti se to događa brzo, u trenu, obasjani jutarnjim suncem, snovi nestaju i ustupaju mesto blještavilu novog, toplog dana, svesnog svoje moći. Jesenja jutra su nešto sasvim drugo. Jesenja jutra vole moje snove, puštaju ih da se baškare u jutarnjoj magli dok nasumice pratim belu liniju puta i jedva nazirem drveće pored njega. Sećanja na snove izranjaju iz magle i lagano grle moja ramena, svojim mirisom češkaju mi nozdrve, kroz poluspuštene trepavice promiču mi slike, šapuću na uvo i znam da žale za našim rastankom , jednako kao i ja. Jesenja jutra nastoje da mi rastanak sa snovima učine manje tužnim, nadoknadjuju mi to divnim sunčanim zracima. Čim se magla povuče, zlatno liše mi pleše pred očma , nebo postaje plavo kao na slici nekog impresioniste .
Razmišljam o tome da kao što dan izroni iz sna, kao što sunce pobeđuje maglu, tako i neke istine , saznanja o našim životima, izranjaju iz magle naših frustracija , strahova, neznanja i želja. Trenuci otkrivanja istine , kad sve postaje jasno, obasjano svetlom konačnog saznanja, uvek su trenuci kad naš život krene uzlaznim tokom, kad se sva naša čula probude i kad trijumf samog života preplavi sve u nama i oko nas.
Volim jesenja jutra, volim svoje magle, uživam da ronim u svojim frustracijama, da otkrivam svoje strahove, da ih sagledam sa svih strana i oduzmem im moć. Tokom godina , sve te magle koje su me obuhvatale , svi snovi kojih sam se grčevito držala, doprineli su samo da sunce, koje se neumitno pojavljivalo, uvek učini da sa njim izroni istina, živopisna i sjajna i obasja moj dan, moj put i moje srce napuni ljubavlju.
Poslednji dani leta , topli i zlatni , teku sporo obavijeni poznatim mirisama i okupani bojama koje me poput čarobne frule nose iz sata u sat, iz jutra, preko podneva u božanstvene večeri u kojima se pokrivam tamno plavim prekrivačem, protkanim sjajnim zvezdama i mažena srebrnim sjajem, tonem u san uspavljivana mesečevim pričama o dalekim predelima, dobrim ljudima kojima se ostvaruju sve želje i koji imaju sve vreme ovoga sveta da rade ono što vole ( gledaju satima u prazno, čitaju knjige koje vole,sede čitavog dana u svojoj pidžami na medvediće, ako im se prohte, šetaju satima i provode koliko god žele vremena sa onima koje vole) , koji spokojno sanjare u sadašnjem trenutku , znajući da je taj trenutak sve što imaju i sve što će zauvek imati. Tako uspavljivana sanjam čarobne snove i provodim bajkovito poslednje dane ovog leta. Svežina koja mi dodiruje obraz obećava svu lepotu ovoga sveta koja čeka samo na mene i ja se ukrcavam na taj brod zvani Sreća i putovanje počinje.....
Nisam sigurna ni da li je ovo tema o kojoj treba da pišem, tačnije o kojoj imam pravo da pišem. Međutim , moje misli me demantuju. Vrte mi se po glavi i prosto traže da budu stavljene na papir. Probala sam da razgovaram na tu temu sa svojom okolinom, ne bih li nekako dobila odgovor na svoje nedoumice, čula tuđe mišljenje, izgovorila svoje... ništa svi ćute, prosto nemaju svoj stav o toj temi, kao ni ja. Nema mi pomoći, moraću da progovorim, ne želim da se pravim da ne postoje, ne želim da ih ignorišem, niti da se pravim slepa kod očiju. Jeste lakše, jeste uobičajeno, ali mi se prosto ne da.
Ovih dana doživeh bliski susret sa jednim ljubavnim parom i sve bi verovatno prošlo kao obično letnje druženje, da taj par nije bio gej iliti dva muškarca u strasnoj ljubavnoj vezi.
Stigli smo u vilu u kojoj ćemo letovati nekoliko dana. Ne znam šta nas je više oduševilo, dvorište puno zelenila, smokvi, lovora, limunova u senci starih maslina. Tuširanje odmah po ulasku u sobu i potom prva kafa na terasi. Maslinjaci se pružaju dokle god pogled dopire. Umorni od puta i zadovoljni što smo konačno stigli na svoje odredište. Čujem svog supruga kako na terasi priča sa komšijama. Čuje se ženski glas. Izlazim na terasu i zatičem ga u razgovoru sa dva momka, simpatična, otvorena za priču i druženje. Ostale terase se pune i razgovor lagano teče. Svi smo stigli danas , ko je odakle , veselo i lako, upoznavanje i planovi za naredne dane.
Do kraja prvog dana svima je već bilo jasno da su dva momka par koji pokušava da glumi drugare. Prihvatamo ih , tako kako žele i pravimo se da ništa ne primećujemo. Uvek sam mislila da svako ima pravo da slobodno izražava svoje seksualno opredeljenje, pod uslovom da druge ne prisiljava na isto. Ostatak društva u vili je očigledno bio istog mišljenja kao i ja. Međutim, njima to nije bilo dovoljno, u želji da glume to što nisu, upadali su u naivne laži, dovodili sebe u neprijatne situacije, osećali se loše zbog svega i svima ostalima, bez obzira na iskrene simpatije koje smo osećali prema njima, ostavljali neki bljutav ukus u stomaku. Pokrivali smo ga šalama, smehom. Ta njihova želja da budu to što nisu i naša da se pravimo da ne vidimo to što je očigledno, zatrovala je naše druženje. Mislim da sam tada shvatila zašto mi nikada nije bio jasan cilj gej parade ili parade ponosa. Tu je sve postavljeno naglavačke. Nismo mi ti koji njih treba da oslobode stega, to nije u našoj moći. Oni su ti koji sebe treba da oslobode krivice, oni treba da shvate i prihvate svoju seksualnost, takvu kakva jeste.Sloboda nikada ne dolazi spolja. Ponos je duboko lično osećanje koje ne može biti dobijeno spolja , ono se radja i gaji duboko u čoveku i svi mi okolo i pored najbolje volje , prosto nismo u mogućnosti da ih učinimo ponosim i poštovanim.
Volela bih da čujem i neko drugo mišljenje o ovome!
