NE BAŠ OBIČAN PETAK

 

 

Osećam se umorno već neko vreme. To više nije umor koji nestane kada se dobro naspavaš. To je umor koji se samo uvećava mesecima i stvara onaj osećaj nemoći i predaje, muti razum , uništava imiunitet i dovodi do potpunog nestanka prirodne , iskonske borbe za opstankom. 

Znam kakve opasnosti vrebaju čoveka kada se poremeti taj unutrašnji mehanizam, koji nam je svima dat, ali  sa kojim, očigledno nisam umela da se uskladim. 

Osećam se jako slabo, lomno i ono što je neophodno krećem sa velikim spremanjem svojih misli, navika i načina života....

Pišemo se...

MIR BOŽJI

 

 

 

 

Izlazimo iz crkve posle ponoćne liturgije i počinje da pada sneg. Toplo je. Krupne paljulje ne padaju, one plešu pred našim očima i nestaju onog trenutka kad dodirnu zemlju. U vazduhu MIR,  U nama MIR. Svake godine u noći izmeđi Badnje večeri i Božiča , osetim svim svojim bićem dubinu rečenice kojom čestitamo Božič jedni drugima : " MIR BOŽJI, HRISTOS SE RODI ."

NEKA OSVETA OSTANE BOGU

Moram priznati da se tokom godina , moja iluzija o pravednosti , u razlićitim oblastima živata, nekako ozbiljno  poljuljala. Jedino što sam shvatila jeste da je pravda neka idealana kategorija, kojoj bi trebao da teži svaki pojedinac, a posebno društvo u celini. Gledajući sada na taj period u svom životu, shvatam da sam živela u idealnoj porodici, gde sam bila voljena , mažena, pažena od roditelja (nemam braće i sestara) , šire i uže porodice i verovala da sva deca na svetu žive upravo tako. Jedan period, sam čak , potajno zavidela, jednoj drugarici iz Doma za decu bez roditelja, jer je ona osim tate, koga je posećivala vikendom, imala gomilu vaspitača, drugara i oni su se tako ludo zabavljali, da sam jedva čekala da odem u posetu "domcima" i budem deo te divne , vesele , družine. Ponekad noću, kad nisam mogla da zaspim, maštala sam da moji roditelji nekako odluče da je najbolje za mene da budem u Domu, pa tako i ja , dobijem veliko društvo u sobi i kad ne mogu da zaspim, umesto lutke, dobijem drugarice sa kojima bih mogla da pričam, tešim ih ako sanjaju ružne snove i tako to, sve nešto vezano za njihove dogodovštine o kojima sam slušala u školi. Jednom sam se čak ponadala da ću naprasno dobiti sestru, jer se mojoj drugarici Ljubici, koja nije imala roditelje , razbolela baba kod koje je živela i postojala je mogućnost da baba ode u bolnicu, pa se moja mama ponudila da Ljubica dodje kod nas za to vreme. Na moje veliko razočarenje baba je ozdravila i ja nikada nisam dobila sestru, sve se završilo Ljubicinim i mojim držanjem za ruke do škole i nazad.

Iz ove moje priče može se zaključiti da sam ja bila neko nesrećno dete koje je bilo previše usamljeno. Sam Bog zna da to nije bila istina i da se vodila prava otimačina oko mene , između mojih tetaka i strica, ko će me gde voditi, sa kim ću spavati vikendom. bila sam stalno između babinih uspavanki i dedinih šetnji do štale, hranjenja i timarenja našeg konja, mužeja krava, raznošenja mleka, bila sam prva koja sme da vidi i dodirne tele, davala im imena, kupala se na Neri dok oni obrađuju zemlju itd....

Jednom rečju plovila sam na oblaku ljubavi i uživala u svakom trenutku.

Kakve sad veze ima moje detinjstvo sa pravednošću? Pa eto bila sam voljena , srećna i mislila da je to pravedno i da pravda i ljubav  pripadaju  svakom deteu na ovom svetu. Moj tata je nekako svojim doživljajima iz rata ( rođen je 1936 godine) potsticao tu moju ideju da je u životu sve veselo i pričao nam priče o bombonama koje su im delili Nemci, o svojoj partizanskoj školi i učiteljici, o zbegu (tako je govorio) pred četnicima.... 

Prvi put u životu nepravda me je nekako sačekala 1999 godine, kad je bukvalno ceo veliki svet bombardovao malu i nejaku Srbiju, paradirao silom i ti ljudi, državnici koji vode velike i ozbiljne države , oštrili su zube nad jednim malim narodom, vežbali strogoću  i kao dan, pojasnili mi pravednost svetske politike i veličinu sujete onih koji je vode. 

Posle se nekako na mala vrata, ušunjala tema pravednosti i prošarala razne oblasti moga života. Zajedno sa pravedošću, došla je na tron tema osvete i nikada mi nije postala bliska. Nikada se nisam osećala prijatno kad krenu razgovori: "Neka, tako im i treba! Neka vide malo kako je nama bilo. " Ponekad samo , u trenucima samoće , spontano, osećala sam kako duboko u meni, lagano , teku stihovi  Alekse Šantića- Moja otadžbina....

Kada je taj osećaj osvetoljubivosti u pitanju , bilo da se svetimo lično ili se samo radujemo tudjoj nesreći, zato što mislimo da je taj neko bio zao prema nama i prosto to zaslužio, mislim da je citat iz knjige DARUJTE LJUBAV iz života svete Carice Aleksandre Romanove,  prava i jedina mera koju smemo sebi dozvoliti -

Uslovi zatočeništva su postajali sve gori, a carska porodica ne samo da nije bila ozlojeđena , već je ispoljavala štedro milosrđe prema svojim generalima i prema Rusiji. U to vreme je kneginja Olga , najstarija kći Nikolaja Aleksandroviča i Aleksandre Fjodorovne napisala:

" Otac je molio da se presnese svima onima koji su mu ostali verni da se ne svete za njega, da je svima oprostio i  da se moli za njih, i da osveta nije potrebna , samo treba imati na umu da će zlo koje sada postoji u svetu, postati još jače , ali se zlo ne pobeđuje zlom, nego ljubavlju."

To je misao koju bih volela da moja deca usvoje kada je osveta u pitanju. Mislim da imaju divnu podlogu, dobre duše i da će ih  Bog sam dovesti do toga da njihova srca budu toliko puna ljubavi , da u njima nema mesta ni za šta drugo, osim ljubavi i samo ljubavi!