Četvrtak, zadnji radni dan pre praznika, prošao je nekako veselo i brzo, a onda su počeli trenuci slobode i uživanja.Istog trena kad sam zatvorila kapiju za sobom i ušla u svoje dvorište, sav umor je nestao kao rukom odnešen. Krenuli smo u nabavku hrane, potom u šetnju i na kraju , planirala sam da veče završim u svojoj kuhinji praveći Reform tortu, divnu, starinsku tortu sa lešnicima, kore se peku, fil kuva na pari, i kuhinjom se šire mirisi mog detinjstva.
Jedan događaj tog dana ipak je malo skrenuo moje misli i uneo osećaj stida i tuge u moje srce.
Dok sam ulazila u Market , ovlaš sam prešla preko toplog pogleda jedne žene koja je prosila u blizini ulaza.Topao, mio pogled , pomešan sa stidom. Pored nje muškarac, njen suprug. Znam ih iz nekih boljih vremena. Pristojni ljudi, radili u fabrici koja je , u međuvremenu , propala. Od hladnoće i gladi, u godinama inflacije, razboleli su se i proveli u Bolnici za plućne bolesti godinu, dve. Kada su izašli gazdarica im je zaplenila sve stvari na ime neplaćene stanarine. Uzalud su tražili posao , mršavi, jadni, niko nije hteo da ih zaposli. Sklonište od hladnoće i kiše, pronašli su u malenoj kućici pored pruge, koja je u vreme dok su saobraćali vozovi , služila da se skretničari sklone sa kiše. Tuga. Kućica bez prozora. Kada su lepi dani na konopcu ispred kućerka vijori se šareni veš, posteljina, jorgan. Posao ne biraju, rade šta god im se ponudi , ali i toga je malo, ne može da se preživi. Retko prose. Uvek stoje ćutke.U njihovom pogledu je divna toplina, zahvalnost za sve što dobiju. Dva divna ljudska bića koja samo trude da prežive u ovom surovom svetu.
Prolaznici se trude da ih ne gledaju, pogled iznad njih, kroz njih. Ako ih pogledaju slučajno, to su pogledi gađenja, prezira. Jedan devojčica, čija majka razgovara mobilnim telefonom, polako im prilazi, žena joj se osmehuje, razgovara sa njom, devojčica joj pruža ruka. Majka besna prilazi, cimne dete za ruku, detetovo lice se iskrivi od bola, suznim očima se okreće ka ženi. Majka ništa ne primećuje, nastavlja razgovor telefonom.
Dva sata kasnije vidim to dvoje ljudi kako izlaze iz prodavnice na drugom kraju grada. Nose kesicu na čijem dnu je malo tek nečega što su kupili za taj dan. Ljudi očigledno nisu bili darežljivi. Gledam ih . Dve sive pogrbljen prilike lagano idu u svoj dom.Ne mogu da se otmem utisku da su oni bili najtoplija ljudska bića koja sam danas srela. Preplavljuje me osećaj stida i sramote, zbog svih hladnih pogleda i kamenih srca koji su prošli pored njih. I pomislih - kako je teško čoveku da opstane među zverima.
Imam prijatelijicu koja je izuzetno aktivna osoba, prepuna obaveza, odgovorna savesna, Ozbiljni zdravstveni problemi u vidu angine pectoris, vode u kolenu, hroničnih problema sa kičmom itd.... ni najmanje ne ometaju njenu aktivnost. Godina već nas dve uspevamo da bar jednom mesečno obezbedimo naše veče, a tada su potrebni sati i sati , da nadoknadimo propušteno vreme, prepričamo jedna drugoj najbitnije dogadjaje, iznesemo najvažnije probleme, sagledamo ih sa svih strana, izvedemo zaključke i krenemo dalje do sledećeg susreta.
Naše druženje je rital koji postuju i svi članovi naših porodica, pa nam je uvek obezbeđen mir i tišina, te večeri niko ne zove, ne dolazi, sve je podređeno našem druženju.
Godinama unazad postoji jedna stvar oko koje ne polemišemo, ona mi to spomene kao neki usputni dogadjaj, ja saslušam i ponekad budem uključena u priču u vidu neke male obaveze, nabavke broja telefona ili npr. odnesem nešto od A do B i to je za mene kraj.
Radi se o tome da ona često čini razne usluge svojim poznanicima ili ( što je za mene bilo još strašnije) ljudima koje slučajno sretne u autobusu , na ulici ili ma kom mestu gde se nađe. Osoba je koja uliva poverenje, puna empatije i upravo zato ljudi joj se otvaraju , pričaju svoje najintimnije probleme i ona sluša, a to nikada nije slušanje iz čiste ljubopitljivosti, već prave želje da pomogne na svaki mogući način. Pružanje pomoći za nju , tako bolesnu , često predstavlja pravi nadljudski napor i upravo to, ogroman trud za nekoga koga jedva da poznaje , za mene je bilo ravno ludosti. Zašto bih ja trošila svoje vreme, koje nemam , i svoju energiju, koju takođe nemam, za nekoga koga jedva da poznajem .Pritom to su neke aktivnosti koje ona spomene onako usput kao najobičniju stvar koju je odradila.
Da je besposlena, rekla bih da ne zna šta bi sa sobom, pa mora nekako da popuni svoje vreme. Pošto nije tako, mnogo puta sam je žalila pitajući se šta joj to treba, zašto jednostavno ne kaže nemam vremena i kraj.Jednom prilikom dok mi je pričala kakve je sve vratolomije morala da izvede da bi nabavila lek za sina nekog svog bivšeg učenika, nisam mogla da odolim , a da joj ne kažem : Zašto to radiš? Šta te briga za nekoga kog jedva i poznaješ? Tog trenutka je promenila izraz lica, pogledala me mirno i rekla: NE MOGU, NE MOOOGUU , znaš koliko puta su meni pomogli potpuno nepoznati ljudi kada mi je pomoć bila očajnički potrebna, ko sam ja da se pravim da ne vidim taj očajni pogled.
Osećala sam kao da je prosula kofu ledene vode po meni. Setila sam se upravo onoga što je rekla, koliko samo puta, upravo onda kad mi je bilo neophodno, dobila pomoć od potpuno nepoznatih ljudi koji su kao nešto najprirodnije skidali i najteže kamenje sa mog srca. Bila sa im zahvalna naravno, ali nikada nisam razmišljala na ovaj način. Nisam shvatila da treba da se pridružim tim ljudima koji čine dobro, dobra radi, da upravo zato što što sam i sama osetila nečiju blagost i dobrotu , treba da doprinesem njihovom širenju.
Posle tog razgovora osetila sam da postoji nešto kao mreža dobrih ljudi, koji tiho ćutke, čekaju da im se ukaže prilika za dobro delo, učine ga i nikada, baš nikada ne pričaju o tome. Znam dobro da postoje, osetila sam na svojoj koži i želim da budem jedna od njih.
Ta želja je sama po sebi dobra, ali nikako nije dovoljna. Primetila sam da nemam senzore da prepoznam kada je trenutak da pomognem nekom. Događa mi se da shvatim tek sutra da sam propustila divnu priliku da pomognem . Navika je čudo i naša navika da okrećemo leđa i zatvaramo oči pred tuđim problemima, stvorila je oklop koji je teško probiti. Tvrdo srce, tvrd pogled jesu ono što srećemo svuda okolo i kako god mislili da se štitimo, mi se zapravo otuđujemo i činimo sebe usamljenijim i otuđenijim na taj način.
Svojski se trudim ovih dana da malo istanjim taj svoj oklop i pomognem da DOBRO prostruji mojim srcem, dodirne ljude oko mene i malo tek zaličim na svoju dragu prijateljicu.
Pozvana sam sinoć na Rusko veče u bibioteci. Moja prijateljica je organizator i ja se trudim da je podržim bar svojim prisustvom, kad već sve ostalo organizuje sa svojom ustaljenom grupom. Volim da budem tu , pomni sam posmatrač, jer ona od mene očekuje zamerke, kritike i pohvale. Moram da kažem da su pohvale ono što najčešće dobija, ne zato što je štedim, već zato što je jednako predana onome čega se prihvati, kao što ume da uhvati onaj pravi put sigurnog uspeha, koji obuhvata izbor teme, goste, prostor, samu komunikaciju svih prisutnih koja na kraju kulminira u onaj divni osećaj korisno i prijatno provedene večeri. Male ruske balerine, kao prelepi leptirići igrale su pred nama i izgledale tako nestvarno, bezazleno, kao anđeli. Ono što me je dovelo do toga da se osetim zaista neprijatno , bile su moje suze. Ni od kuda, zajedno sa muzikom pesme " Večenji zvon" krenule su lagano i u skladu sa ritmom, kao nezaustavljiva bujica tekle bez ikakve kontrole.
VEČERNJE ZVONO
VEČERNJE ZVONO
KAKO MNOGO MISLI
DONOSI ONO.
I KAKO SE ZAUVEK
JA SA NJIM PRAŠTAM
ČUO SAM ZVONO
POSLEDNJI PUT
VEČERNJI ZVON
VEČERNJI ZVON
GDE SAM ROĐEN
GDE JE OČEV DOM
VEČERNJE ZVONO
VEČERNJE ZVONO
KAKO MNOGO MISLI
DONOSI ONO
Duboko, duboko u meni teče krv mog predaka rusa Aleksandra Maksimoviča koji se davno doselio iz voljene Rusije u Vidrovan kod Nikšića i tamo bio učitelj. Podstaknuta romansom iz domovine, ta krv je počela da juri mojim krvotokom, obuzela moje emocije, kao kamen teška tuga , pala na srce i uznela moju dušu kroz jecaje i reke suza, stapajući je sa vekovnom nostalgijom prognanih, usamljenih i nesrećnih duša.
Smirih se nekako . Bio je polumrak . Moji jecaji su bili tihi, niko nije obraćao pažnju i čitanje nekih odlomaka ruskih romanopisaca dalo mi je dovoljno vremena da se priberem.
Osetih mir. Duboko u sebi, bila sam zadovoljna što je moja tuga našla svoj put da izađe na površinu , da je osetim i pustim da ode.
Govornik je završio veče rečenicom : " Kod Rusa je je sve veliko - i ljubav i patnja i bes.
Oh, da je to istina, osetila sam svakim delićem svoga bića te večeri, jer me ta kap ruskog umalo nije potopila.
