ZVEZDANA KIŠA

 

Da mi je znati kud nestadoše normalni ljudi, oni ljudi koji vas gledaju u oči dok pričaju sa vama, koji govore ono što misle i misle ono što govore, onaj svet koji je iskren pred samim sobom i pred vama, naravno.  Sav onaj samodosledan , pošten svet, nestade poput Atlantide bez traga i nisam više sigurna ni da li su postojali ili je to bila samo opsena, ljudi o kojima se mogu ispredati priče, prenositi legende , pričati bajke. 

Kao u ružnom snu, do juče dobro poznati ljudi , nošeni željom za uspehom, moći, novcem, oćajnom željom da se popnu na neko samo njima vidljivo i poznato mesto, počeše da glumataju, krevelje se , izvitoperiše se potpuno ne bi li bili što bliže svom visokom cilju, promeniše se do neprepoznatljivosti, ne bi li pokazali kako pripadaju negde tamo ... i ostadoše da vise u nekom međuprostoru , sa nogama ovde, gde nikako ne žele biti i glavom tamo, gde nikako ne pripadaju. 

Prazne ljušture koje su progutale svoju sadržinu.

Nasuprot njima pojavi se neki nazovi iskreni , grub svet, bez takta, kulture, spreman i ne samo spreman, nego i "bogomdan", da prži i žeže istinom po vazdan. Misleći da što su glasniji , grublji i uvredljiviji u svojim izjavama, to je više istine u njima.

To su zlostavljači.

Ponekad se ipak nebo smiluje i zvezdana kiša sa sobom donese te divne iskrene ljude, sa raznih strana sveta. Pričajući dugo u noć, pored vode, gledajući zvezde, razgovaraju o svojim nedoumicama, neuspesima, željama, hrabre jedni druge, svesni da su neuspesi i greške sastavni deo života, ali da posle njih postaju i  jači i bolji .

To je taj normalan svet koji na svojim plećima nosi ovaj svet.