PRAZNICI

                                       

     

Dodju tako dani kada se sve smiri, stisa. Misli mi tada postanu ostrije, emocije dublje, nebo svetlije, ljudi topliji i tih dana jasno vidim ono sto inace samo povremeno slutim, naslucujem ono o cemu inace i ne sanjam i moja stvarnost dobija daleko zivopisniju dimenziju. Tih dana sav moj prethodni zivot izgleda kao kontura buduceg remek dela na kome je sve jasno do najfinijih i najprefinjenijih detalja. Sve se kockice savrseno slazu, svaki dogadjaj ima svoj uzrok i svoju posledicu koja je jasna kao dan i ne samo jasna , nego i nekako prirodna. Volim te dane, sta vise, cini mi se kao da samo tada i zivim, a sve ostalo je samo san. Cesto pred Novu godinu, tamo oko Sv. Nikole , preplavi me odnekud taj mir i lepota. Priroda mi postane nestvarno lepa, jezera bozanstvena, ledena ogledala. Ljudi koje srecem pocinju da otvaraju svoju dusu preda mnom, nasi razgovori su duboki, poverljivi, topli, trenuci koji spajaju  ljude za ceo zivot.Moj dom i porodica postaju tako mili , dragulji koji  kao sunce osvetljavaju i greju svaki kutak moje duse.

Ova carobni dogadjaji bivaju kao rukom odneseni negde krajem januara. Zavesa pada, vrteska svakodnevice se ponovo okrece i sve se odvija tako da taj prelaz nikada ne primetim. Samo ponekad , kada me podstakne neki izuzetan razgovor, susret ili dogadjaj, taj osecaj ljubavi i mira, duboko u meni, vrati mi te divne trenutke i znam da je potrebno samo da na trenutak budem svoja, da se priberem, stanem, zaustavim vrtesku, provirim kroz tu zavesu i sve je opet tu.

Znam da cu jednom, kad budem imala vremena, stati i zauvek  zadrzati taj mir u sebi i oko sebe!