ROMANTIKA I UDOBNOST KAO STIL ŽIVOTA

 

 Nekoliko godina pokušavam da napravim vrt po svojoj meri i ukusu. Čitam blogove o vrtlarstvu, gutam novine o baštovanstvu , a onda zaboravljam  sve i nastojim da me vodi samo instikt. Zahvaljujući tome moj vrt je iz godine u godinu sve raskošniji, originalniji i bujniji, a ja sam sve srečnija dok radim u njemu, pravim nove planove, sadim presađujem ili prosto uživam u mirisu , pogledu i inspiraciji! Nastojim da postignem šarm i romantiku , osećaj udobnosti i trunku začaranosti, koja izbija negde iz pozadine !

 

 

DVOLIČNI PRIJATELJI I ŠTA SA NJIMA

 

 

 

Nastojim ovih dana da što više vremena provedem u prirodi i otud ove fotografije. Vremenske prilike bile su veoma neuobičajene čak i za jedno prevrtljivo proleće. Teški kišni oblaci teturali su nebom i doneli nam prljavu kišu punu peska iz sahare koja je  povremeno bila isprekidana mirnim sunčanim periodima koji su nestajali nošeni košavom i tako iz dana u dan. 

Možda me je baš ovo prevrtljivo proleće i navelo na razmišljanje o prevrtljivim ljudima, još gore od toga , o dvoličnim ljudima i šta učiniti kada osoba koja ti je prijatelj godinama , ogoli lošu stranu svoje ličnosti ? Niko nije savršen, ni ja sama , pa ni moji prijatelji i to je misao koja me je držala neko vreme , sve čekajući da prođe ta "loša faza" . Kada sam bila mlađa nisam se mnogo mučila razmišljajući o tome. Znala sam dobro trenutak kada treba nekome reći --zbogom i nikada nisam zažalila zbog toga. Gubitak licemernih "prijatelja" , uvek je donosio neki boljitak u moj život, valjda kao nagradu za falš prijatelja koji je stavljen tamo gde i pripada i otvarao prostor za nove, iskrene ljude. Trenutak kada počinjem da smišljam hiljadu razloga da odložim naš susret jer ne mogu da slušam kako su svi osim mene neiskreni, nepošteni, prevrtljivi, koristoljubivi i šta sve ne, svakako je trenutak kada treba da prekinem sa odugovlačenjem i prekinem prijateljstvo , koje to nije. Susret kome prethodi odlaganje zbog mučnine u stomaku i prati ga osećaj iscrpljenosti i negativne energije, svakako spada u jednu od onih mučnih obaveza , koju treba obaviti sebe radi i čistog vazduha oko sebe. 

Odugovlačila sam misleći da kao starija i mudrija mogu pronaći  neku šifru da ne prekinem prijateljstvo, da dam vremena, malo se distanciram, ali to oduzima previše energije i ne donosi ništa. Prazna ljuštura emituje svoj neprijatni zadah, oduzima energiju i čini taj odnos oporim i teškim 

Ne postoji način da se elegantno distanciramo i zadržimo koliko toliko civilizovan poluprijateljski odnos. Odgovor je jasan -ko truje naš život nije nam prijatelj i držite ga daleko od sebe !

TOPLINA LEDENOG DANA

Sunce kao ogromna kristalna kugla obasjava, od jutros moju kuću, a ona se šepuri u svojim mekim tkaninama , obučena u zeleni dvosed i bež tepih, kao u negližeu, ukrašena nežnim krotonom u glinenoj sakciji , belom kalom u vazi, oivičenom sitnim belim svetićima. Napolju temperatura oko nule, lake bele pahuljice plešu i sijaju poput najskupljih dijamanata.Krovovi blistaju pokriveni snegom i obasjani suncem. Sa šoljom toplog čaja, umotana u svoj beli bade mantil, na mogu da odvojim pogled sa prozora. spokoj koji osećam, obuzima me celu i svaku misao i svaki pokret čini suvišnim. Savršen trenutak koji se ne da opisati . Osećam se ušuškanom u večnost. Tiha sam , čuvam se svojih pokreta, zvukova, misli , jer želim da taj trenutak što duže traje. 

Sećam se dana kada sam prvi put ovo doživela. Imala sam oko čestrnaest godina, danima je padao sneg i duvala košava, a onda je osvanulo mirno, sunčano jutro. sneg je svetlucao, sunce je svemu davalo čaroban sjaj. Bio je petak i moja drugarica Goca i ja , vraćale smo se iz škole , sneg je škripao pod našim nogama, hodale smo bezbrižno i tog trenutka je nestalo moje nezadovoljstvo nezgrapnom puberteskom figurom, osećaj da me niko nikada neće voleti, neizbežan sukob sa roditeljima, svi problemi koji se mogu sručiti na jednu nesrečnu tinejdžerku, nestali su bez traga i jedino što je bilo stvarno bio je taj trenutak potpunog mira  kada je sve bilo baš onako kako treba da bude, blistavo, ozareno i jasno. Uhvatila sam taj trenutak večnosti i čuvam ga još uvek duboko u sebi. Ponekad, kao ovog jutra, poseti me nepozvan, a nekad, kada me savlada nervoza, užurbanost, pokleknem pred svojom glupom sujetom, da mogu sve sama i dozovem taj osećaj savršenog večnog mira i znam da su sve kockice savršeno složene, samo sam ja izgubljena i opet, po ko zna koji put, vratim se kući -- dubokom miru, tišini, tamo gde je sve kristalno jasno, blistavo i jedino STVARNO i znam da je sve ostalo što zovemo realnošću, samo moja iskrivljena percepcija...