Jedan od onih ludih dana na poslu. Stranke uskomešane, nemirne, službenici nervozni. Malo malo pa kresne varnica među njima, kratki i oštri dijalozi, tek malo mira, na tren, pa onda ponovo...
Napolju sunce, uprlo u naš prljavi prozor, svetluca prašina na stolovima. U mojoj glavi se vrti pesma Dino Merlina : Danas se osećam sjajno, danas mi sunce sja.... srce mi veselo skakuće u ritmu muzike. Sve mi je lepo, sunce, prljavi prozor, prašina, stranke, kolege...
Lagano se otvaraju vrata kancelarije i plašljivo proviruje neugledna prilika, buljave plave oči, proseda duga neuredna kosa kroz koju štrče uši, grbava, srednjih godina. Gleda sa strahom, navikla verovatno na , svima dobro poznatu, nadmenu drskost naše administracije. " Gospođa" progovara sa rumunskim akcentom : " mene su poslali, kažu tamo treba neki račun. "
Sedite!
Gleda smušeno, prosto ne veruje da sve tako lako ide.
" Vi ste hraniteljica?"
Pruža mi papir koji čitam, opušta se, vidi već pozitivan ishod onoga što je po njenom stavu, delovalo kao nemoguća misija.
Postavljam neophodna pitanja, ona od olakšanja priča i ono što je ne pitam.
"Znate, gospođa, to su deca mog brata, su imali samo pet i sedam godina, kad su ostali bez oba roditelja. Prvo je umrla snaja, pa onda moj brat. Mi je reko -brini za moja deca, nemoj da dozvoliš da rade za nadnicu kod drugih i ja brinem, moji su, jako dobra deca. Devojka se udala , dobro, dolazi mi stalno , voli me, pa ona nema nikog drugog. Sin studira u Rumunija. Gospođe iz Centra za socijalno, jako dobre, plaćaju mu dom , tamo u Rumunija. Još jedna godina i će da završi. Moji su, volim ih."
" Imam ja svoju decu, ćerku i sina, imaju porodice, žive u Zrenjanin. Muž mi je umro, roditelji umrli, sada živim sama, Jako mi je teško" Oči joj se pune suzama : " Od pune kuće, čovek ostane sam." Već sledećeg trenutka me gleda poverljivo i kaže :" Danas sam jako srećna , večeras mi dolazi unuka."
Završavamo sve, potpisuje i opet ponavlja : " Da znate samo kako sam srećna, večeras mi dolazi unuka. "
"Lepo" odgovaram , tek da nešto kažem. Nema šta da se doda ni njenoj dobroti , ni požrtvovanosti, ni sreći. Jednostavna, jedva pismena, ispunila je nekom svetošću moje srce i celu prostoriju.
" Puno vam hvala".Gleda me toplo , zahvalno.
Poželeh joj sve najbolje i pomislih :" Hvala tebi što postojiš".
Sunce je jednako obasjavalo prostor i ja pomislih , ako je sunce danas zbog nekoga zasjalo, onda je to zbog tebe i taj divni osećaj blagorodnosti i topline još dugo je tinjao u mom srcu .
Februar koji ja zovem još i moj mesec, bio je topao, kišovit, vetrovit, tmuran, sunčan... jednom rečju nije nam nedostajalo ništa. Ništa osim, nekima, snega, ali ja ne spadam u te neke i februarske dane sam provela uživajući u čitanju, šetnjama, filmovima, pisanju, druženju i još po nečemu, čega trenutno ne mogu da se setim, ali svakako lepom i prijatnom. Moj muž je podelio sa mnom zadovoljstvo spremanja hrane, pa sam često, na krevetu sa knjigom u ruci ili za kompjuterom, odmarala čekajući ručak. Iščitavala sam stranice posvećene kozmetici, modi i pravila planove za laki zaokret u svom stilu oblačenja. Malo više elegancije, ženstvenosti, a onda zapravo uvidela da je to vraćanje svom starom stilu, tamo pre ratnih devedesetih, od kojih se nismo oporavili do dana današnjeg.
Bilo je dosta šetnji i fotografisanja. Fotografije svakako govore više od reči.
Moj rođendan je 8. februara i bez obzira, koliko rođendana imam za sobom, svakog februara me preplavi plima neke čudne radosti čije poreklo samo ja znam. Životne radosti koja krene pravo iz mog srca, lagano prostruji venama i ode dalje, daje neku novu pokretljivost mišićima, koža počne lako da svetluca, oči dobiju potpuno novi sjaj, krećem se u ritmu samo meni znane muzike i sve, ali baš sve oko mene dobija nove boje i nove dimenzije.
Ostali ovo uglavnom ne primećuju. Taj ples radosti, plešemo samo kosmos i ja.Radost postojanja je tako duboka, prati me kroz snove i tih dana sanjam potpune drugačije snove, snove koji ne liče na uobičajenu mene, snove koji su skoro proročanski, duboki, na sva pitanja dobijam odgovore. Moj život postaje veoma stvaran, račva se kao reka, menja tok kako mu se sviđa,uliva se kad mu se hoće....postajem ko god poželim, a onda se pretvaram u jesenji list i tiho, bez šuma, nestajem, a ona duboka sreća ostaje i stapa se sa okolnim vazduhom. Kad sve prođe, osećam je ponekad u mirisu nekog cveta, pokošenoj travi, neobičnom snu i znam da je zapravo svuda oko mene i da moram da je iznenadim, uhvatim je na spavanju i time mi je draža. Krijući se od mene, ona me čuva. Čuva od monotonije, sivila i zove da stalno tragam, budem na oprezu i osetim i najmanji titraj sreće, prihvatim svaki poziv u nepoznato, spavam otvorenih očiju i pratim svaki zov radosti.
