Sreda , neradni dan na pola radne nedelje. Skoro da ne mogu da
zamislim veče blaženstvo koje je moglo da me snađe ovog novembra. Poslednje dve nedelje magla skoro da se nije dizala čitavog dana . Onako bunovni, pravo iz kreveta uletali smo u gustu maglu i jedino što smo videli bila je bela linija koju smo pratili i koju su za nas , pre samo nekoliko dana, iscrtali radnici Vojvodina puta, poput Ivice i Marice, da se ne izgubimo u ovim nepreglednim oranicama. Sunce se pojavljivalo na kratko negde oko podneva, pomazilo stolove i kompjutere u kancelarijama, a mi smo se u sumrak ponovo vraćali kući, pojavljujući se iz guste magle, pojačane mrakom, upravo na mestu sa kog smo krenuli.
A onda, onako, niotkuda, pojavio se neradni dan, neki novi praznik, blaženstvo.... Izlazeći iz spavaće sobe , ujutru, očekivala sam maglom prekrivene, sive zidove , polumračnu kuhinju, spremila se za izležavanje, lagano ispijanje kafe uz opušten razgovor , jednom rečju lenstvovanje,,,,,kad ono, divnog li iznenađenja, čim sam otvorila vrata obasjala me je gotovo nestvarna sunčeva svetlost. Moja kuča, dvorište, ulica, sve se kupalo u blistavom sunčevom sjaju. Veselo čavrljujući, popili smo taj božanstveni (za mene samo jutarnji )napitak, zvani kafa i izleteli na ulicu, u prirodu.
Osim našeg glasa, jedino što se moglo čuti bio je cvrkut ptica. O kako ptice znaju da se raduju suncu, da mu zahvaljuju, umiljavaju se... posle nekog vremena, malo izoštismo čula u toj divnoj tišini i uviđamo u stvari da cela priroda priča, lišće pod nogama divno šušti , sa strane, pored staza, može se čuti, kao se sleže jedno na drugo. Pred nama zavesa od lišća koje pada, može se gotovo čuti lagani "krc"kada se list odvoji od grane i lako počne da leti kroz vazduh, a onda se čuje lako udaranje u zemlju pri padu.
Sa staze nas odvlače neobična stabla, napukle kore, sunce svaki ugao osvetljava na drugi način i daje mu novu dimenziju. Skupljamo žireve i jedva čekam da napravim novu zimsku dekoraciju. Posle nekoliko sati, umorni, idemo kući praćeni zlatnom svetlošći. Sunce očigledno ima bolju kondiciju od nas jer se još nije umorilo.
Svako ima svoja zadovoljstva, Katarina i Aleksandar nam dolaze iz kupovine, sa punim gepekom novogodišnjih ukrasa i nove zimske garderobe, SREĆNI ! Prosipaju ukrase od pletenog srca, novogodišnju jelku u boji zemlje obavijenu grančicama kao lampionima i sa drvenom zvezdom na vrhu, deda Mraza u fotelji sa fenjerom u ruci i posipaju radost po čitavoj sobi. Katarina isprobava garderobu i divno izgleda u jakni crvene boje, neka neobična nijansa , koja njoj divno stoji. Volela bih da zauvek zaustavim taj trenutak, jer izgleda tako radosno i ispunjena nekim divnim unutrašnjim sjajem.
Razmišljam o večeri na brzinu i već sam u kuhinji i mesim testo. Volim taj osećaj testa pod rukama, prosutog brašna po kuhinji i miris rerne. dileme nema, svi se odlučuju za picu.Veseli razgovor za stolom i prazni tanjiri posle jela- san svake majke.
Umorna i zadovoljna, umotana u toplo ćebe,tonem u san i pomislim kako je ovo bio SAVRŠEN DAN !
Koliko god vremena da provedem u prirodi, nije mi dosta i uvek mi se čini da sam mogla još malo , još koji slobodan trenutak da budem napolju, u šetnji, na vazduhu. Danas je bio idealan dan , nedelja ( ne radim) , sunčano, toplo...pa ove slikice će svakako reći više od reči o današnjem danu....
Ovog oktobra, čini mi se, kao nikada do sada, moglo se uživati u svim lepotama jeseni. Smenjivali su se lako, kao na filmskoj traci, sunčani, topli mirni dani, stvoreni za boravak u prirodi, čitanje na suncu, duge šetnje, večeri punog meseca. Potom bi iznenada preko noći teški oblaci izlili potoke tople kiše i sve bi mirisalo na vlagu i mokru zemlju. Posle dugih šetnji po kiši uvek bi usledilo dugo leškarenje, gledanje filmova, ispijanje čajeva...čitanje. Košava je danima raznosila lišće po celoj ulici, povijala grane, kvarila frizure i držala nas u kući pored toplih radijatora. Miris toplih kroasana širio se iz kuhinje .
Oktobar je oduvek za mene bio mesec pun događaja, mesec velikih radosti, ali i velikih tuga. Osmog oktobra pre 32 godine , moje venčanje, avantura koja traje i sa godinama dobija na kvalitetu i punoći. Svakako su naše dve ćerke najdragoceniji dar koji je Bog mogao da nam pokloni i ja bih volela da smo se pokazali bar malo vredni tog poklona. Mislim ponekad , sa ogromnim strahopoštovanjem, da prosto nismo u stanju da shvatimo pravu vrednost tog dara, da to prosto prevaziazi našu moć percepcije.
Oktobar je doneo i neke tuge u moj život. Oktobra meseca umro je moj deda po ocu, Budimir i ja sam tada, prvi put , shvatila tako duboko, lično da je smrt sastavni deo života i da je neko ko je za mene uvek tu, koga shvatam zdravo za gotovo, nestao zauvek i da su uspomene sve što imam.
Moja tetka po ocu Milena, inače njegova najmlađa sestra, umrla je u oktobru, iznenada i ostavila nas zatečene. Taj prostor u mom životu ostao je zauvek prazan, njihovo mesto u mom srcu netaknuto.
Tako me je život sam u oktobru naučio mnogo čemu, iznad svega, prolaznosti i kako treba ceniti vreme koje nam je dato za sebe same i za ljude koje volimo.
Nastojim da uživam u svakom danu, da ponešto naučim od svakog čoveka kog sretnem,da pokažem svojim najbližima koliko ih volim i da duboko u duši sačuvam svoj mir .
A onda, onako, niotkuda, pojavio se neradni dan, neki novi praznik, blaženstvo.... Izlazeći iz spavaće sobe , ujutru, očekivala sam maglom prekrivene, sive zidove , polumračnu kuhinju, spremila se za izležavanje, lagano ispijanje kafe uz opušten razgovor , jednom rečju lenstvovanje,,,,,kad ono, divnog li iznenađenja, čim sam otvorila vrata obasjala me je gotovo nestvarna sunčeva svetlost. Moja kuča, dvorište, ulica, sve se kupalo u blistavom sunčevom sjaju. Veselo čavrljujući, popili smo taj božanstveni (za mene samo jutarnji )napitak, zvani kafa i izleteli na ulicu, u prirodu.
