Ovog oktobra, čini mi se, kao nikada do sada, moglo se uživati u svim lepotama jeseni. Smenjivali su se lako, kao na filmskoj traci, sunčani, topli mirni dani, stvoreni za boravak u prirodi, čitanje na suncu, duge šetnje, večeri punog meseca. Potom bi iznenada preko noći teški oblaci izlili potoke tople kiše i sve bi mirisalo na vlagu i mokru zemlju. Posle dugih šetnji po kiši uvek bi usledilo dugo leškarenje, gledanje filmova, ispijanje čajeva...čitanje. Košava je danima raznosila lišće po celoj ulici, povijala grane, kvarila frizure i držala nas u kući pored toplih radijatora. Miris toplih kroasana širio se iz kuhinje .
Oktobar je oduvek za mene bio mesec pun događaja, mesec velikih radosti, ali i velikih tuga. Osmog oktobra pre 32 godine , moje venčanje, avantura koja traje i sa godinama dobija na kvalitetu i punoći. Svakako su naše dve ćerke najdragoceniji dar koji je Bog mogao da nam pokloni i ja bih volela da smo se pokazali bar malo vredni tog poklona. Mislim ponekad , sa ogromnim strahopoštovanjem, da prosto nismo u stanju da shvatimo pravu vrednost tog dara, da to prosto prevaziazi našu moć percepcije.
Oktobar je doneo i neke tuge u moj život. Oktobra meseca umro je moj deda po ocu, Budimir i ja sam tada, prvi put , shvatila tako duboko, lično da je smrt sastavni deo života i da je neko ko je za mene uvek tu, koga shvatam zdravo za gotovo, nestao zauvek i da su uspomene sve što imam.
Moja tetka po ocu Milena, inače njegova najmlađa sestra, umrla je u oktobru, iznenada i ostavila nas zatečene. Taj prostor u mom životu ostao je zauvek prazan, njihovo mesto u mom srcu netaknuto.
Tako me je život sam u oktobru naučio mnogo čemu, iznad svega, prolaznosti i kako treba ceniti vreme koje nam je dato za sebe same i za ljude koje volimo.
Nastojim da uživam u svakom danu, da ponešto naučim od svakog čoveka kog sretnem,da pokažem svojim najbližima koliko ih volim i da duboko u duši sačuvam svoj mir .
Problem sa hranom pojavio se pre oko devet meseci i poklapa se sa promenom mog radnog vremena. Počeli smo sa radom od 8-16 časova . Krećem na posao u sedam ujutru, kod kuće sam u pet popodne. Ono što je u prvi mah izbilo kao problem, bio je hronični umor koji me nije napuštao mesecima. Budila sam se ujutru jednako umorna kao da tek treba da krenem na spavanje.Dani su mi prolazili u nekom bunilu. Nisam imala vremena nizašta, a i kad bi se pojavilo vreme, ja više nisam imala snage. Sve ono što je činilo najlepši deo mog života i punilo vetrom moja jedra, nestalo je jednim potezom. Trebali su meseci upornog truda, da se lagano dozovem sebi, reorganizujem svoje vreme i svoju energiju i ponovo budem JA, sa svim svojim interesovanjima, ljubavima i osluškivanjima svojih želja i potreba, ali i sveta oko sebe.
Kada sam uspela da nekako savladam taj problem, u prvi plan je izbio sledeći, čini mi se ništa manji, problem sa hranom. Mesecima već ne osećam glad. Onaj dobri, zdravi apetit, kojim sam se odlikovala ceo život, nestao je bez traga. Jedem zato što je tome vreme, a ne zbog toga što sam gladna. Čekajući da se to samo nekako reši, prošli su meseci. Ujutru dok se budim, imam osećaj u želucu kao da sam upravo ustala sa stola, posle obilnog ručka. Taj osećam me prati čitavog dana i tako već mesecima.
Način ishane ću svakako morati da promenim. Umesto tri obilna obroka , počeću da uzimam pet manjih obroka, što znači da ću se hraniti raznovrsnije. Možda je to način da ispraznim svoj želudac i povratim zdrav apetit. Unosiću više povća i vlaknastih namirnica, mislim da je to vrsta hrane koju sam zapostavila poslednjih meseci i svakako posvetiću više vremena osluškivanju svog organizma, kada je hrana u pitanju.
Oh, kako mi nedostaje taj osećaj praznog želuca, osećaj gladi , posebno kada se budim ujutru ....
Nedostaje mi moja nestrpljivost da probam čarolije iz moje kuhinje.....
Nedostaje mi da znam šta hoću a šta neću da jedem....
Nedostaje mi prazan stomak.....
Nedostaje mi dobar apeeeetit....
Čitave noči kiša je dobovala po prozoru. Volim da spavam uz taj zvuk. Nedeljno jutro, kafa u pidžami, spremanje ručka.....mirisi kuhinje...
Zaželeli smo se prirode, šetnje. Kišni dan može biti jednako lep u prirodi kao i u kući. Oblačimo gumene čizme, kišne mantile, kapuljače i krečemo u šetnju. Nebo je olovno sivo, priroda diše punim plućima, miriše zemlja natopljena kišom, trulo lišće. Kapi kiše prave koncentrične krugove po površini vode.
Dišemo punim plućima. Vazduh je vlažan i svež. Skupljamo šišarke, kestenje, beremo crvene bobice sa ukrasnog žbunja. Biće to divna jesenja dekoracija za kuću. Nešto od toga sačuvaćemo za Božić.
Povremeno skidam kapuljaču. Volim da osetim kišu na licu.Dolazimo kući, pijemo topli čaj i širimo plodove koje smo sakupili da se osuše. Još jedan savršen kišni dan!
