PUTOVANJE

                                                    

Letovanje  u Pefkohoriju. Jutarnja kafa na terasi sa pogledom na more.Moj muz i ja opusteni , bliski, sa jedinom zeljom da sto lepse organizujemo dan pred sobom. Svaki trenutak i svaki dogadjaj savrseni kao celina, sami za sebe. duga plivanja u mirnom moru, setnje po obali, a vec sledeceg trenutka more pobesni i lezimo pri obali pustajuci talase da nas zapljuskuju i nose. Okolo zagor vedrih i opustenih ljudi. Razmisljam koliko vremena nisam cula taj zagor i nisam videla gomilu bezbriznih ljudi.Kada nam se to desilo ? Kada smo prestali da budemo vedri narod spreman na salu, druzenje, pomoc nepoznatima? Humor je nestao iz naseg naroda, nismo vise spremni da saslusamo ni prijatelja , a kamoli da pomognemo nepoznatima.Nasa vedra lica prekrile su brige, strahovi i nemiri. Umesto na koncertima i utakmicama, praznimo se u tucama , rusenjima, prebrojavamo povredjene .  To nismo mi!  Mi smo u Grckoj, na letovanju, bezbrizni, igramo se sa svojom i tudjom decom, pricamo i smejemo se sa gomilom nepoznatih ljudi , koji nam posle dve progovorene reci postaju i ostaju prijatelji. Pomazemo jedni drugima na putu , smejemo se.  To smo mi SRBI ! Kako se desilo da velikim platnom u nasim zivotima pocnu da vladaju neka svirepa lica, neke lazne patriote, prevranti i cudna neka bratija. Pamet se povukla u ilegalu, tesko probija tu snaznu skramu sacinjenu od nemorala svake vrste. A mi ? Mi obicni gradjani odemo u Grcku da bismo deset dana bili ono sto jesmo, vedri , spremni za salu, pomoc, druzenje, a onda svratimo u svoju zemlju da budemo ono sto nismo, umorni, nezainteresovani, apaticni !

Ovoga leta mi je sinulo da prosto nije tacno da smo se promenili i bila beskrajno, beskrajno srecna zbog toga.  Postojimo i mi normalni Srbi samo smo se povukli u ilegalu pred zlom koje nas je okruzilo. Onoga trenutka kada se taj davno nestali zagor vrati na nase ulice mi cemo ponovo biti zdrava nacija.

Tako sam ja ovog leta , osim sto sam se divno odmorila , dosla da saznanja da onog trenutka kad se moje putovanje zavrsi  i stignem kuci, krecem n drugi put, put unutar sebe. Da tamo nadjem i izvucem na svetlo dana radost, obicnu radost u srcu zato sto postojim i izbacim sve one brige i strahove koji su se talozili godinama i koncno odneli osmeh sa mog lica. 

OPROSTAJNO PISMO GABRIJELA GARSIJE MARKESA

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.




Stvari bih cenio , ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore, i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.
Kad bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu,ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, vec i dusu.
Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Ban Gogovim  snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u cast svitanja.

Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...
Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota...
Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kad ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu, vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi...
Nauciosam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi pur, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek.
Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kad me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem...


Markesovo oprostajno pismo prosledio je Milo Petrovic filozof, a ja ga preuzela i sacuvala iz dnevne stampe 2000 godine. Toplo  i puno ljubavi, koja se provlaci kroz sva Markesova dela i svaku njegovu rec!

MIRIS PROLECA

Ne postoje reci kojima bi se opisao miris proleca.   Beskrajne varijacije i kombinacije mirisa sire se vazduhom i cine prolece tako opojnim za nasa cula..Jednog trenutka osecamo slatkasti miris koji se siri vrtom od jorgovana, viola, ljubicica, djurdjevka, vec sledeceg trenutka laki prolecni povetarac donosi neku neprepoznatljivu mirisnu notu, koja nas zavodi cini slabim na svaki pogled i svaku vlat. Oblaci koji lete nebom, donose toplu prolecnu kisu i miris postaje opor , tezak, carolija mirisa kulminira i tako u nedogled bezbroj mirisnih kombinacija iz trena u tren.....

Samo u prolece priroda nam  nudi nesebicno tu  platu mirisa koji nas zavode....

Poslisajmo taj nezni, jedva cujni poziv prirode. Izadjimo u vrt, odmorimo se na klupi u parku, otvorimo prozor, krenimo u setnju.

Prolece je stiglo!